Tekuci projekti

Mreža mladih i studenata sa hendikepom Balkana (nekada Srbije i Crne Gore) kao jedan od glavnih ciljeva ima promociju i uspostavljanje inkluzivnog obrazovanja na ovim prostorima. Projekat «Promocija inkluzivnog obrazovanja u Srbiji i Crnoj Gori» se fokusira na promociji ljudskih prava mladih sa hendikepom u oblasti obrazovanja i za ciljnu grupu ima srednjoškolsku omladinu sa hendikepom, kao potencijalne buduće studente i studentkinje, ali i lidere i liderke pokreta osoba sa hendikepom.

Projekat je podržan od strane Instituta za otvoreno društvo  u okviru RE:FINE mreže - uz doprinos Programa podrške obrazovanju OSI, Budimpešta [1].

Osnovni cilj projekta je promocija ravnopravnosti i izjednačavanje mogućnosti mladih sa hendikepom za obrazovanje i ostvarivanje preduslova za uvođenje inkluzivnog srednjeg obrazovanja na teritorijama Republike Srbije i Republike Crne Gore.

Udruženje studenata sa hendikepom, kao partnere na ovom projektu ima Udruženje mladih sa hendikepom Crne Gore, Niško udruženje studenata sa hendikepom i Udruženje studenata sa hendikepom Kragujevac, dok je veliku podršku u realizaciji projekta dala organizacija Udruženje građana sa hendikepom «Svašta mogu» Šabac.

U okviru projekta sprovedeno je istraživanje o položaju mladih sa hendikepom u srednjim školama. Istraživanje je sprovedeno u obliku upitnika koji je sadržao pitanja o dostupnosti škola i internata, mogućoj diskriminaciji doživljenoj u školama i internatima, o odnosu nastavnog osoblja i ostalih učenika i učenica prema učenicima/cama sa hendikepom, kao i daljoj motivaciji za obrazovanje. Ove varijable posmatrane su sa aspekta školovanja u redovnim i specijalnim školama, vrste i prirode hendikepa, obrazovanja i zaposlenja roditelja ili staratelja (kao indikatora socijalnog statusa) i u odnosu na region u kom je vršeno istraživanje.

Pet istraživačkih timova konataktiralo je 502 srednje škole u Srbiji i Crnoj Gori i intervjuisalo 484 učenika i učenica sa različitim vrstama hendikepa, od toga 288 učenika i učenica redovnih srednjih škola i 191 specijalnih škola. Odnos broja ispitanih u odnosu na pol je gotovo ujednačen, malo veći u korist ispitanica (51% od ukupnog broja). U Srbiji postoji 39 škola za specijalno obrazovanje, a u Crnoj Gori 3[2]. Od tog broja sedam škola je za osobe oštećenog vida ili sluha, a samo je škola u Podgorici, pored ostalog i za osobe koje koriste kolica. Ostale škole se bave obrazovanjem mladih sa mentalnim hendikepom, intelektualnim poteškoćama i poremećajima u ponašanju.

Sve škole na teritorijama Srbije i Crne Gore upoznate su sa ciljevima projekta pisanim putem. Uz dopis partnera na projektu u kojima su škole pozivane na saradnju, kao podrška i doprinos istraživanju, obezbeđena su i pisma podrške Ministarstava prosvete i sporta Republike Srbije i Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije (za škole u Srbiji) i Ministarstva prosvete Crne Gore i Ministarstva za rad i socijalnu zaštitu Crne Gore (za škole u Crnoj Gori). Pored poziva na saradnju, partnerske organizacije su iskoristile priliku da informišu obrazovne instituciji koje se bave srednjim obrazovanjem u ovim regionima o postojanju problema obrazovanja mladih sa hendikepom, socijalnom modelu pristupa hendikepu, jeziku, terminologiji i različitim definicijama hendikepa (tj. načinima na koji se pristupa ovom pitanju), kao i inicijativama i praksama inkluzivnog obrazovanja.

Pored podataka dobijenih putem upitnika, boravak istraživačkih timova u specijalnim i redovnim školama u celom regionu obuhvaćenom istraživanjem, predstavlja posebno iskustvo iz koga je proisteklo nekoliko potvrda polaznih pretpostavki za ovo istraživanje.

o        značajan broj učenika i učenica specijalnih škola posmatra/shvata svoje škole kao redovne, iako su one po zvaničnim planovima i programima škole za specijalno obrazovanje.

o        izveštaji anketara i anketarki govore o tome da ni jedna škola na teritoriji obuhvaćenoj istraživanjem nije u potpunosti dostupna - ni jedna nema oznake na Brajevom pismu, zvučnu signalizaciju, dostupne toalete, liftove (ukoliko imaju više spratova), a jako malo ih ima adekvatne rampe za korisnike kolica.

o        učenici i učenice, a naročito zaposleni u srednjim školama sa kojima je ostvaren kontakt ne poznaju u dovoljnoj meri elemente/mogućnosti dostupnosti i principe inkluzivnog obrazovanja.

o        U velikom broju redovnih srednjih škola primećena je velika zatvorenost, kako mladih sa hendikepom tako i nastavnog osoblja i porodice, na temu postojanja hendikepa.

o        četvrtina ispitanih iz specijalnih škola misli da profesori nemaju prilagođen pristup učenicima/cama sa hendikepom, a isto toliko njih se osetilo diskriminisanim po osnovu hendikepa od strane nastavnog osoblja. Većina njih misli da im nastavna sredstva nisu u potpunosti prilagođena i više od trećine misli da je samo delimično prilagođen način ispitivanja.

o        Nedostaci obrazovanja u specijalnim školama naročito su izraženi u školama za specijalno obrazovanje osoba sa oštećenjem sluha. Opšti utisak je da su učenici ovih škola manje obrazovani nego učenici drugih škola, nemaju razvijene komunikacione veštine, imaju mali fond reči i niko ih ne ohrabruje da čitaju više. Učenici nisu u mogućnosti da uče iz standardnih udžbenika, uopšte nemaju knjige, uče samo iz onog što profesor napiše na tabli, časovi su suviše uprošćeni, na nivou osnovne škole, a gestovni jezik u jednoj školi je izbačen iz plana i programa rada.

Rezultati istraživanja takođe pokazuju da veliki broj mladih sa hendikepom u srednjim školama nema razvijenu svest o svojim pravima, ne prepoznaje diskriminaciju ili je prihvata kao normalno stanje, takođe, pokazuje da je školsko osoblje veoma konzervativno i zatvoreno ka inovacijama na bilo kojim poljima, a naročito kada se govori o inkluziji u školama za specijalno obrazovanje. Pravac pristupa mladima sa hendikepom koji je još uvek dominantan je pravac zastupanja integracije, a ne inkluzije, što sa sobom povlači getoizaciju osoba sa hendikepom u nekim segmentima društva.

Ipak, u poslednje vreme ima profesora i profesorki u srednjim školama koji su spremni na saradnju na polju uvođenja inkluzivnog obrazovanja. Postoje pozitivni pojedinačni primeri koji pokazuju da je inkuzija moguća u praksi, ali da je za nju potrebno pored edukovanja osoba sa hendikepom, porodice i okruženja, o njihovim pravima, temeljna reforma obrazovnog sistema, obrazovanje i edukacija nastavnog i stučnog osoblja koje učestuje u sprovodjenju i organizovanju procesa obrazovanja, stvaranje grupa podrške inkluzivnom obrazovanju, a pored svega insisitiranje da nastavni programi promovišu različitost kao bogatstvo.

Realizacija istraživanja i kontakti koji su ostvareni u toku sprovođenja istraživanja, doveli su do veće zainteresovanosti učenika i učenica završnih godina srednjih škola za dalje obrazovanje. Ostvareno je nekoliko kontakata na inicijativu mladih sa hendikepom ili njihovih roditelja ili profesora, koji su se javljali radi informisanja o mogućnostima upisa fakulteta i uslovima života u univerzitetskim centrima. Njihovu zainteresovanost za visoko obrazovanje USH je podržalo i kroz molbe upravama fakulteta za izjednačavanje uslova za polaganje prijemnih ispita studenta i studentkinja sa hendikepom na fakultete, od kojih je veći broj upešno realizovan.

Sa nekim od učenika i učenica koji su učestvovali u istraživanju nastavljena je dalja saradnja na promovisanju ljudskih prava i izjednačavanju mogućnosti mladih sa hendikepom kroz kreiranje uslova za inkluzivno obrazovanje.

Idi na stranu sa publikacijama vezanih za projekat