LJUDSKA PRAVA*HENDIKEP*DRUŠTVO*KULTURA

broj 1 septembar 2006.

Na prvoj i naslovnoj strani našeg časopisa prikazana je slika jednog benda pod nazivom “USH SYSTEM”. Njega čine tri prijatelja: jedna devojka i dva mladića od kojih je jedan korisnik kolica. Iza njih je zid od sivih cigli na kome je grafit koji su oni iscrtali sprejevima. Mladić u kolicima drži gitaru u rukama, pretpostavljamo da je on vođa benda.

UVODNIK

Draga ekipo, prijatelji/ce, saradnici/e i znatiželjnici,

pred vama je prvi broj LOOPING-a, časopisa za ljudska prava, hendikep, društvo i kluturu, u izdanju Udruženja studenata sa hendikepom iz Beograda. Luping, ili petlja, predstavlja složenu vazdušnu akrobaciju, ali i opaku veštinu dj.-eva. Ako imate petlju, ako ste dovoljno srčani i spremni na iznenađenja, sledite žestoki ritam naših novinara u nizu autentičnih vazdušnih akrobacija. Pred vama je uletanje u svet ljudskih prava iz neočekivanih uglova, i obrušavanje kroz gradsku vrevu u niskom letu.

                                                                                                                         Maja Ilić

Na drugoj strani, u gornjem levom uglu nalazi se slika Maje Ilić,urednice   časopisa.                                                                                                                   

UPUTSTVO ZA IZVOĐENJE LUPINGA (PETLJE)

Pošto se avion prethodno popeo iznad minimalne propisane visine za izvođenje akrobatskih manevara, može se početi priprema za luping. U zavisnosti od tipa aviona potrebno je postići odgovarajuću brzinu u horizontalnom letu, da bi avion mogao da se propne do potrebne visine bez opasnosti od padanja u kovit.

Kada je spreman, pilot postavlja snagu motora na maksimum i povlači upravljačku palicu ka sebi. Ovim ulaskom u luping podiže se nos aviona u vis, i sada je nemoguće videti tlo ispod sebe kroz vetrobran, tako da se za nadgledanje manevra koriste bočni prozori pilotske kabine. Kroz jedan od njih posmatra se krajnja tačka krila aviona, koja bi trebalo da nad horizontom opiše što pravilniji krug dok traje manevar. Kada stigne u najvišu tačku petlje, pilot smanjuje snagu motora, jer avion sada strmoglavo ponire nazad ka tlu, koje se vidi pravo kroz vetrobran, i to izvrnuto naglavačke. Dok ponire nazad, pilot prati situaciju i vrši korekcije svog pritiska na komandnu palicu.  Ako je luping majstorski izveden, avion se vraća u horizontalan let, i proleće kroz istu tačku iz koje je manevar i započet.

                                                                                                     NENAD FILIPOVIĆ

LOOPING No.1

septembar 2006.

SADRŽAJ:

KRATKI REZOVI........................................................................04

LEX-LEGIS:

Zakon o studentskom organizovanju...................................06

TEMA BROJA:

USH protiv diskriminacije.......................................................09

DOSIJE “ŠKOLICE”:

U školu zbog cura ..................................................................14

HEADBANGER’S CORNER.......................................................16

INTERVJU:

S.Lorencini, OXFAM................................................................18

USH MREŽA:

Studentski život i aktivizam...................................................20

USH HEROJI:

Randevu sa mumijom..............................................................21

OBRUŠAVANJE.........................................................................22

STRIP.........................................................................................24

IMPRESUM

Izdaje:Udruženje studenata sa hendikepom

za izdavača:Bojan Stanojlović

glavna i odgovorna urednica: Maja Ilić

dizajn i grafička obrada: Ivan Halupka

lektorka: Marina Stanković

redakcija: Ljupka Mihajlovska, Marko Savić, Snježana Jolić, Goran Pavlović,

Marija Dragović, Julija Jeremić,Marina Stanković, Maja Ilić

prijatelji LOOPING-a: Biljana Orlović, Stanislav Milojković, Tatjana Ilić, Predrag Dragosavac, Serđo Lorencini, Nenad Filipović

PROJEKAT PODRŽALI:

Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije

Ministarstvo za kulturu Republike Srbije

U donjem desnom uglu nalaze se tri grba. Prva dva su ista i to su grbovi ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike i grb ministarstva kulture. Treci je grb udruženja studenata sa hendikepom.

OPŠTA DEKLARACIJA UJEDINJENIH NACIJA O LJUDSKIM PRAVIMA

Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Ona su obdarena razumom i svešću i treba da jedno prema drugom postupaju u duhu bratstva.

POVELJA “MREŽE MLADIH I STUDENATA SA HENDIKEPOM JUGOISTOČNE EVROPE” POTPISANA  19. JUNA 2006. NA KONFERENCIJI UNIVERZITETA SRBIJE U REKTORATU UNIVERZITETA U BEOGRADU. POTPISANICI POVELJE OBAVEZUJU SE NA:

Rad na realizaciji osnovnih građanskih i ljudskih prava mladih i studenata sa hendikepom kao i promovisanje antidiskriminacione politike i zakonodavstva.

Promovisanje inkluzivnog obrazovnog sistema na svim nivoima, kao najefikasnijeg sredstva borbe protiv diskriminacije koje će, kreiranjem atmosfere prihvaćenosti u društvu, doprineti stvaranju inkluzivnog društva i jednakih mogućnosti obrazovanja za sve. Rad na smanjenju broja specijalnih škola ili ukidanje istih, uz poštovanje individualnih želja i mogućnosti izbora specijalnih škola, posebno za osobe sa oštećenim sluhom.

Rad na stvaranju potpuno dostupnih obrazovnih sistema, i to ne samo u smislu arhitektonske dostupnosti, već i u smislu dostupnosti informacija, pedagoškog materijala i sredstava komunikacije u odgovarajućim formama (Brajevo pismo, audio forma, uveličana štampa, titlovanje, gestovni jezik itd.)

Promovisanje mobilnosti i samostalnog života za mlade i studente sa hendikepom. Mobilnost treba posmatrati kao pravo, koje svako treba da ima. To pravo bi trebalo da bude osigurano putem obezbeđivanja programa personalne asistencije, sistema pristupačnih načina transporta, pristupa institucijama, smeštaja. Samostalan i nezavisan život mladih ljudi i studenata sa hendikepom jeste pravo tih osoba da upravljaju svojim životima onako kako njima odgovara, što takođe podrazumeva i pravo na to da imaju slobodu govora i mišljenja.

   

"Povelja o ljudskim i građanskim pravima" Nacionalne skupštine Francuske (26. 08.1789.)

Ljudi jesu, i nakon svog rođenja ostaju slobodni i jednakopravni. Socijalne razlike mogu biti obrazložene samo u smislu opšte koristi.

Sloboda se sastoji u tome da svako može činiti sve što ne šteti nekom drugom. Tako da ostvarivanje prirodnih prava svakog čoveka ima za granicu samo osiguranje jednakih prava i za ostale članove društva. Ove se granice mogu regulisati zakonski.

KONVENCIJA UJEDINJENIH NACIJA O PRAVIMA OSOBA SA HENDIKEPOM

Svrha ove Konvencije jeste da promoviše, štiti i osigura puno i ravnopravno uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda od strane svih osoba sa hendikepom i da promoviše poštovanje njihovog urođenog dostojanstva.

Osobe sa hendikepom obuhvataju osobe koje imaju dugoročna fizička, mentalna, intelektualna ili senzorna oštećenja koja u sadejstvu sa različitim barijerama mogu otežati puno i efektivno učešće ovih osoba u društvu na osnovu jednakosti sa drugima.

Na trećoj strani se nalazi slika izvršnog direktora USH-a, Gorana Pavlovića, sa “Poveljom Mreže mladih i studenata sa hendikepom Jugoistočne Evrope” u rukama.

      

KRATKI REZOVI

ENCIKLOPEDIJA HENDIKEPA. Nedavno se, u izdanju SAGE Publications,  pojavila prva enciklopedija koja sistematizuje znanja vezana za problematiku hendikepa. Kao prvi enciklopedijski poduhvat u ovoj oblasti, Encyclopedia of Disability načinom pristupa i prezentovanja  obimne materije istovremeno definiše i polje svog istrživanja ali i sam pojam hendikepa. Ova petotomna enciklopedija na čijem je stvaranju učestvovalo preko 500 stručnjaka, sadrži više stotina članaka osmišljenih da unaprede razumevanje problematike hendikepa. Zahvaljujući multidisciplinarnom pristupu oblast istraživanja je proširena, a pojam i problematika hendikepa proučeni su u svojoj sveukupnosti. Na celovitost pristupa ukazuje i sam način eksponiranja materije kroz 25 tematskih celina (pristupačnost, umetnost, proučavanje hendikepa, obrazovanje, etički postulati, terminologija i sl.), rasapoređenih u četiri toma. Peti tom, svojevrsna hrestomatija hendikepa, predstavlja obimnu zbirku originalnih istorijskih izvora i pravne dokumentacije.

        U drugom tomu se, u sklopu tematske celine Spoznavanje hendikepa (Experience of Disability), proučava problematika hendikepa u pojedinim zemljama (uključujući i one kao što su Slovačka, Brazil, Indija ili Srbija), i postavlja u odgovarajući istorijski i sociološki kontekst. U okviru ove celine V.Ćuk je, na stranicama 683-691, kroz teme kao što su istorijske perspektive, pravna regulativa, obrazovanje i pokret osoba sa hendikepom, obradio problem hendikepa u Srbiji.

                                                                                                                                M.Ilić 

                                 

POLOŽAJ SREDNJOŠKOLACA SA HENDIKEPOM. Udruženja studenata sa hendikepom će, tokom jeseni, objaviti rezultate istraživanja o položaju srednjoškolaca sa hendikepom u Srbiji i Crnoj Gori. Ovu publikaciju pratiće i niz okruglih stolova na kojima će, pored članova USH-a, učestvovati i predstavnici škola i ministarstvava. USH će organizovati predstavljanje rezultata istraživanja i odgovarajuću diskusiju u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Podgorici, Šapcu, Zaječaru i drugim gradovima. Članak o položaju srednjoškolaca sa hendikepom objavljujemo i u ovom broju LOOPING-a na str. 14-16.

                                                                                                                 M.Dragović

ZAKON O UDŽBENICIMA.

U izradi Predloga zakona o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima učestvovalo je i Udruženje studenata sa hendikepom. Ovaj zakon je predviđao zabranu diskriminacije po određenom, relativnozastarelom spisku atributa ličnosti, a amandmanom USH-a predviđen jeosavremenjeni spisak u skladu sa Predlogom zakona o sprečavanju diskriminacije.

        Interesantno je napomenuti da je zakonodavac imao u vidu ljude sa hendikepom. Naime inicijalni tekst predloga zakona sadržao je i član koji predviđa izdavanje udžbenika na jeziku znakova!! Naravno USH je svojim amandmanom otklonio poslovičnu zbunjenost zakonodavca i predvideo izdavanje udžbenika uvećanom štampom, Brajevim pismom, u

audio formatu i u elektronskom obliku pogodnom za računarske čitačeteksta. Takođe amandmanima se predviđa ne samo obaveza izrade udžbenika u dostupnom formatu, nego i obaveza izdavača da proizvedu dovoljan broj ovih udžbenika. Pored toga ovim zakonom je predviđeno štampanje i udžbenika prilagođenih učenicima sa smetnjama u intelektualnom razvoju. Ova formulacija je dodatno pojačana amandmanima Udruženja.

          Ovaj zakon se sada nalazi u skupštinskoj proceduri i nadamose da će ga usvojiti novi saziv parlamenta.

                                                                                                                     M.Savić

   

OD JEDNAKOSTI U PRAVIMA DO JEDNAKOSTI U MOGUĆNOSTIMA.

Rad Saveta za pitanja osoba sa invaliditetom Vlade Republike Srbije predstavljen je, 10. oktobra 2006. godine, u pres-centru republičke Vlade. Savet, koji je pre dve godine imenovala Vlada Srbije, radi na promociji, zastiti, i ostvarivanju prava osoba sa hendikepom.

        Vesna Piperski-Tucakov, predsednica Saveta i državna sekretarka Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, naglasila je da unapređenje položaja osoba sa hendikepom nije problem socijalne politike, već pitanje ljudskih prava. Evropska Unija je pre dve godine usvojila Strategiju za unapređenje položaja osoba sa hendikepom, kako bi se svi građani država-članica pod jednakim uslovima uključili u život. Ova Strategija treba da doprinese da građani sa hendikepom pored jednakosti u pravima ostvare i jednakost u mogućnostima u svakodnevnom životu. U toku je izrada “domaće verzije” ovog dokumenta, čije se usvajanje očekuje tokom novembra 2006. godine.

        Član Saveta i izvršni direktor USH-a Goran Pavlović, istakao je značaj lokalne samouprave u procesu podrške i podsticanja samostalnosti osoba sa hendikepom. Pojedini članovi  Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom koji stupaju na snagu prvog januara naredne godine, predviđaju  obavezu opština da okruženje učine dostupnim građanima sa hendikepom. Tako će novoizgrađeni javni objekti moći da dobiju upotrebnu dozvolu samo ako su pristupačni za osobe sa hendikepom.

                                                                                                                                       M.Ilić

 MEĐUNARODNA KONFERENCIJA O INKLUZIVNOM OBRAZOVANJU.  Udruženje  studenata sa hendikepom od 1. do 4.novembra 2006.godine, organizuje međunarodnu konferenciju “Inkluzivno obrazovanje-perspektive u Srbiji i iskustva u okruženju”. Očekuju se učešće predstavnika članica “Mreže studentata Jugoistočne Evrope za inkluzivno obrazovanje”, kao i predstavnika domaćih organizacija mladih sa hendikepom. Konferencija treba da podstakne ostvarenje ideje inkluzivnog obrazovanja, putem zagovaranja ravnopravnog učešća mladih sa hendikepom u procesu formalnog obrazovanja, u zemlji  i regionu. Četvorodnevni seminar će, zahvaljujući eminentinim predavačima i interaktivnim radionicama, omogućiti  mladim aktivistima sa i bez hendikepa, kao i predstavnicima relevantnih institucija da razmene iskustva i usvoje nova znanja bitna za rad na zagovaranju inkluzivnog obrazovanja. Više informacija na sajtu www.adsyu.org.

                                                                                                          Lj.Mihajlovska

PREDLOG NOVOG USTAVA.

            Narodna skupština Republike Srbije usvojila je Predlog novog ustava Srbije na posebnoj sednici održanoj 30. septembra 2006. godine. Ukoliko ovaj tekst na referendumu 29. i 30. oktobra potvrdi više od polovine birača upisanih u registar, postaće novi najviši pravni akt Republike Srbije. Ovaj predlog Ustava ima kontinuitet sa Ustavnom poveljom nekadašnje Državne zajednice Srbije i Crne Gore u tretiranju pitanja osoba sa hendikepom. Povelja o ljudskim i manjinskim pravima SCG sada je integrisana u tekst novog ustava, i iz nje je prenet član koji zabranjuje diskriminaciju po osnovu “fizičke ili mentalne invalidnosti”.

            Ovo je poslednji u nizu visokih pravnih akata, nakon Zakona o radu, Zakona o visokom obrazovanju i Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, kojima se regulišu prava i položaj ljudi sa hendikepom u Srbiji. Iako se njime na zadovoljavajući način uređuju pitanja vezana za osobe sa hendikepom, ovaj tekst Ustava ima niz invalidnosti u sferi ljudskih prava. Najznačajniji među njima je to što je izostavljena odredba koja kaže da nije dopušteno ograničavanje ljudskih prava i sloboda zajamčenih opšte prihvaćenim međunarodnim pravom, pod izgovorom da nisu zajamčene u ovom ustavnom dokumentu.

           Pored navedenih zakona, u pripremi su i Zakon o udžbenicima i nastavnim sredstvima i Zakon o radu, zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji osoba sa invaliditetom. Zbog predstojećih izbora, međutim, pitanje je kada će i u kom obliku ovi zakoni biti doneti.

                                                                                                                M.Savić

MLADI PRAVNICI SRBIJE (MPS), nevladina organizacija sa  kojom USH od nedavno sarađuje, bavi se unapređenjem pravosudnog sistema u Srbiji, boljim položajem i uslovima rada svih mladih pravnika, kao i unapređenjem studija Prava. Oblast ljudskih prava zajedničko je polje interesovanja mladih entuzijasta iz obe organizacije. Na podstrek kolega sa hendikepom, tim MPS-a dao je predlog amandmana na nacrt Zakona o polaganju pravosudnog ispita. Time bi se polaganje ovog , za karijeru  svakog pravnika izuzetno značajnog ispita, učinilo dostupnim za sve, odnosno izjednačile bi se mogućnosti i uslovi njegovog  polaganja.

          Na poslednjem zajedničkom sastanku razgovaralo se o saradnji MPS-a i USH-a, kako na senzitivisanju okoline i pravnika koji bi se u doglednoj budućnosti mogli baviti sprečavanjem diskriminacije osoba sa hendikepom, tako i na eventualnom potpisivanju sporazuma o saradnji.

                                                                                                                              S. Jolić

 

   

 LEX-LEGIS   

        KAKO JE NASTAJAO ZAKON O STUDENTSKOM ORGANIZOVANJU

OD VELIKIH IDEJA DO “MALOG” ZAKONA     

                 Početkom juna 2005.godine, Ministarstvo prosvete i sporta uputilo  je  javni  poziv  Udruženju  studenata  sa  hendikepom  da,  zajedno  sa  većinskim  studentskim  organizacijama, učestvuje  u  pripremi novog zakona o studentskom  organizovanju. Formiranjem prve radne grupe, predložen je  vrlo progresivan  tekst zakona,  ali je ona ubrzo raspuštena i formirana  je tzv.  nova  radna  grupa. Od čitave poletne ideje sa početka, Zakon o studentskom organizovanju  sveden je  na  jedno  jedino  načelo: studentske  organizacije  treba pod ravnopravnim  uslovima  na  osnovu  javnog  konkursa  da apliciraju za finansijsku podršku  države.

               Prva radna grupa je napisala jedan progresivan tekst zakona kao model za to kako treba da izgledaju izvorni zakoni u budućnosti. U tom inicijalnom tekstu bilo je predviđeno da studenti sa hendikepom imaju predstavnike u  studentskom parlamentu na nivou univerziteta. Naravno, nije se  moglo reći na "nivou fakulteta", jer nema garancija da će na svakom od fakulteta i biti studenata sa hendikepom. Isto, nije se moglo tvrditi da će iko od njih želeti da se uključi u rad takve vrste. U tom smislu, bila je istaknuta mogućnost da se slične institucije ili funkcije predvide prema  potrebi i mogućnostima za studente sa hendikepom, ali i za pripadnike ostalih manjinskih grupa: studente koji slušaju predavanja na jezicima nacionalnih manjina, studente koji su i roditelji, studente romske nacionalnosti i ostale grupe, na svim nivoima univerziteta i fakulteta, u statutima univerziteta odn. fakulteta.

 INTERESI MANJINA NISU SUPROTNI INERESIMA VEĆINE

           Predstavnik USH-a, Marko Savić, član i "stare"  i "nove" radne grupe za izradu nacrta Zakona o studentskom organizovanju, smatra da interesi manjina i interesi većine nisu po svojoj prirodi suprotstavljeni.Manjinske grupe, bilo da se radi o studentima sa hendikepom, studentima roditeljima, ili pripadnicima nacionalnih manjna, osim nekih manjih servisa vezanih direktno za njih, ne zahtevaju veliki trošak u odnosu na većinu.Tako, recimo, prilazna rampa nije preterano skupa kada se o njoj misli na vreme, i taj se primer, uglavnom, može primeniti na svako manjinsko pitanje. Primera radi, znamo da je predviđeno zakonom da se nastava može vršiti na jezicima nacionalnih manjina, i jedino se još na mađarskom drži nastava koja je isto onoliko kvalitetna kao i nastava na srpskom jeziku. Očigledno je da treba postojati neko ko će održavati određeni nivo nastave na jezicima nacionalnih manjina. Isti problem vezan je i za studente sa hendikepom: ne postoje učila na Brajevom pismu ili u audio-formi za studente oštećenog vida; ne postoje nastavni prevodioci na gestovni jezik da čuje i naravno, najočiglednije, ne postoje rampe na fakultetima za one studente koji ne mogu da hodaju.

           Određeni deo radne grupe, okupljen oko nekih ambicioznih pojedinaca u Savezu studenata, “minirao” je rad prve radne grupe. Ministarstvo ju je raspustilo i formiralo novu radnu grupu u kojoj je bilo studenata sa hendikepom, onih koji su učestvovali u radu prve radne grupe. U prvom momentu, Studentska Unija Srbije bojkotovala je rad novostvorene radne grupe samo zato što je bilo predviđeno da novu radnu grupu čini pet predstavnika  Saveza studenata (Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš, Kosovska Mitrovica) a samo jedan predstavnik Studentske Unije. Smatrali su da je to znak nepoštovanja i nesrazmere u odnosu na legitimnost Studentske Unije. To je automatski stvorilo negativnu atmosferu za rad nove radne grupe ali, kasnije je SUS, tokom neformalnih razgovora, podržala rad nove radne grupe. Dogovoreno je  da Studentsku konferenciju čine po dva predstavnika studenata sa svakog univerziteta  kao i jedan predstavnik studenata sa hendikepom. A sve to  "kako se ne bi nastavilo sa praksom da studenti sa hendikepom budu previđani u svim tim procesima, reformama  i da bi, ono što je predviđeno klauzulom o visokom obrazovanju, počelo da se primenjuje u praksi u svim univerzitetskim centrima", kaže Marko.                    

           Prvi krug javne rasprave bio je organizovan na najmanjem univerzitetu u Beogradu-Univerzitetu umetnosti, a drugi krug rasprave u Novom Sadu. Njoj su prisustvovali gosti iz Britanije i Slovenije, kao i predstavnici profesora i administracije Beogradskog univerziteta, Novosadskog Univerziteta umetnosti  i Univerziteta u Kragujevcu. Direktno su se sastali predstavnici administracije univerziteta i studenti koji su činili radnu grupu, kako bi razmenili mišljenja i započeli kakav takav dijalog. Profesor Ladislav Novak, koji je i idejni tvorac priče o Centru za studentsko organizavanje,  insistirao je na tome da se studentima omogući  lakše stupanje u dijalog sa profesorima. Prema Markovim rečima, i administracija i određeni profesori, naročito Beogradskog univerziteta,  bili su “naoružani” animozitetom prema studentima i njihovim idejama bez obzira na sadržaj tih ideja, i na kraju su i uspeli da  “miniraju” taj zakon. Održana je i neka vrsta seminara  u vezi sa zakonom o studentskom organizovanju gde su se vršila upoređivanja ideja radne grupe i ideja koje funkcionišu u zemljama EU. Tada se i rodila ideja da radna grupa poseti Veliku Britaniju.

ENGLESKA TURNEJA RADNE GRUPE

Članovi radne grupe bili su u poseti Univerzitetima u Bath-u i Londonu- Middlsex univerzitet, ne bi li videli kako u razvijenoj Evropi funkcionišu studentske unije odn. studentski sindikati. Tamo ih je dočekao Barrie Robertson, potpredsednik Studentske unije Bath-a,Vice President of Bath Students Union/ Vice President for Democracu communication, koji je  bio njihov domaćin. Ono što je na Marka ostavilo najjači utisak je  “da se od 45 članova studentskog veća (pandan našem Studentskom parlamentu) njih 15 bira direktno, i to 5 onih koji čine studentsku vladu, i 10 predstavnika ostalih studenata odnosno miscelaneous. Ostalih 30 delegata čine prestavnici ove ili one manjine- posebne grupacije studenata: gay/lesbian populacija, studenti rasnih manjina, predstavnici nekoliko različitih veroispovesti, naravno studenti sa hendikepom i predstavnici nekoliko sportskih klubova koji funkcionišu kao mini specijalizovane organizacije. Oni imaju samo jedan sindikat (Students Union) I, samim tim, nemaju organozovano suprotstavljene sindikate- ne postoje ekvivalenti onome što su kod nas  Savez studenata i Studentska unija- par studentskih organizacija koje se međusobno “bore” za veći legitimitet. Oni su jedinstvena organizacija. Direktno se bira trećina predstavnika studentskog parlamenta, a ostalo su ljudi koji su zaduženi za manje resore. Ono sto je potpuno drugačije u odnosu na situaciju kod nas je da je tamo sve, skoro sve, dostupno za korisnike kolica (imaju liftove, kose ravni i sl.) Naime, Barrie, domaćin ove male studentske ekspedicije, se izvinjavao kada se, tokom obilaska, stiglo i do učionice (jedine koja nije bila dostupna) i rekao da je imao nameru da je učini dostupnom, ali da, na žalost, nije uspeo!

U Middlesex-u, potpuno drugačija slika. Administracija fakulteta je potpuno iskorenila studentsko organizovanje. Čak i studentska sportska takmičenja organizuje univerzitetska administracija! Nemaju Studentsko veće već jedno izvršno telo koje biraju brutalnim, jednokružnim izborima. Jedina simpatična stvar je da, među izabranim studentima, ima dosta onih koji poreklom nisu Englezi.Obzirom da su studenti „razbacani” na 6 različitih kampusa, tako je i organizacija rascepkana i raštrkana. Pri obilasku toga kampusa, videli smo da je njihov studentski standard veoma sličan studentskom standardu u Srbiji. Jasno je da saradnju studenata i administracije ne treba prepustiti “dobroj volji” administracije, već  se stvari moraju  urediti na višem, institucionalnom nivou. Što se fizičke dostupnosti u Middlesex-u tiče, vidi se da su se ljudi donekle potrudili da učine okruženje dostupnim, ali to nije ni približno onome što smo videli u Bath-u.”                                 

               U Batu je napisan  veći deo Zakona o studentskom organizovanju, a koji je stara, originalna radna grupa usvojila kao konačan tekst. Takav zakon je predvideo i postojanje  institucije Centra za studentsko organizovanje, koja bi podržavala studentsko organizovanje, "udruženja koje bi bilo inkubator svih aktivnosti studentskih organizacija", odnosno udruženja koje bi obezbeđivalo ravnopravnost svih studenata bez obzira na pol, seksualnu orijentaciju, nacionalno ili socijalno poreklo, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, status stečen rođenjem, postojanje senzornog ili motornog hendikepa, imovno stanje. I u okviru ovog Centra, postojao bi servis za studente sa hendikepom. Centar za studentsko organizovanje bio bi institucija za podršku studentskom organizovanju u svakom obliku. Okupljao bi i pomagao logistički sve studentske organizacije, sportske klubove, klubove i sve ono što je vezano za studentski život. Zatim, u okviru tog zakona, studenti sa hendikepom bi imali svog predstavnika u Studentskoj konferenciji, a ono što je značajno je da je predloženo preciznije definisanje broja članova tela i način njihovog odabira.

U okviru ovog predloga, vodilo se računa o rodnoj ravnopravnosti i bila je predviđena određena kvota za studentkinje u Studentskom organizovanju.

EPILOG

Od početka je delovalo da su ovako zamišljeni Zakon o studentskom organizovanju i Centar za studentsko organizovanje suviše otvoreni i napredni za našu sredinu, i da će Centar već samim svojim imenom i obimom plašiti konzervativne krugove na Univerzitetu. “Moja prognoza da je to previše napredno za Srbiju se, na žalost, pokazala kao tačna”, kaže Marko.  

         Nacrt ovog zakona  ”sabotirali” su i Ministarstvo i deo univerzitetske administracije. Svi njegovi inovativni delovi, oni koji se tiču zaštite manjina,  su izbačeni, i ostao je  tekst koji  sem  rečenice da “studentske organizacije treba pod ravnopravnim uslovima na osnovu javnog konkursa da apliciraju za finansiranje od strane države”, malo toga značajnog sadrži.

       " Napravljen je neki tekstić koji je, manje-više, spisak lepih želja i nekih pravila kako i koje studentske organizacije i na koji način treba da se finansiraju. Što se nas tiče, mogli su to napisati u dva reda-Država i fakulteti odn. univerziteti moraju pod ravnopravnim uslovima da finansiraju sve studentske organizacije na osnovu javnog konkursa. To je moglo da se predvidi i uredbom, nije bilo potrebe da se to rešava zakonom. Jedina stvar iz tog zakona koja u praksi može imati nekog efekta je upravo odredba o tome da se finansiranje studentskih organizacija i njihovih projekata vrši na osnovu javnog konkursa i pod ravnopravnim uslovima za sve studentske organizacije. Šta  znači pod ravnopravnim uslovima, ostaje da se vidi u praksi", smatra Marko.               

          Udruženje studenata sa hendikepom  ceni napore države jer je prepoznala potrebe i zagarantovala zastupljenost studenata sa hendikepom u studentskom organizovanju ali, razočarano je činjenicom da su Nacrtom zakona izostavljene druge manjinske grupe.

“ Ja znam da postoje studenti sa hendikepom koji imaju šta da ponude studentskim unijama, sindikatima uprkos, ili zahvaljujući, svom hendikepu”-naglasio je Marko Savić. Sledite njegovu poruku.

                                                                                           MARINA STANKOVIĆ

Ovaj članak prati fotografija Marka Savića i profesora Ladisava Novaka. Slika je specifična jer su Marko i prof. Novak zamenili mesta. Marko sedi na betonskoj ogradi a prof. Novak u njegovim kolicima. U pozadini je panorama Bata.

   

VEST:

Postignut istorijski napredak u donošenju Konvencije o pravima ljudi sa hendikepom 

 

 Njujork, 15.-25. avgust 2006. – Na kraju 8. zasedanja Ad hok komiteta za izradu Sveobuhvatne i integrativne konvencije o promovisanju i zaštiti prava i dostojanstva ljudi sa hendikepom usvojen je nacrt Konvencije i Opcionog protokola o Komitetu za prava osoba sa hendikepom.

Po rečima mr Damjana Tatića, predstavnika Srbije u Komitetu za izradu Konvencije, ovo je istorijski korak jer je usaglačen tekst koji će formalno biti usvojen na jesenjem zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Konvencija reguliše širok spektar ljudskih prava ljudi sa hendikepom počev od ravnopravnosti i antidiskriminacije preko dostupnosti do učešća u javnom i političkom životu. Naročito su istaknuta pitanja vezana za žene sa hendikepom, decu kao i ljude sa hendikepom u vanrednim situacijama poput ratova i prirodnih katastrofa.

Za nas je izuzetno vežan deo vezan za podizanje svesti društva o ljudima sa hendikepom, pristupačnost i obrazovanje. Ove odredbe su kvalitetno napisane i predstavljaće ozbiljnu osnovu koja se da upotrebiti u daljoj izgradnji društva jednakih. Looping će o Konvenciji o pravima ljudi sa hendikepom detaljnije pisati u narednom broju.

                                                                                                                   Marko Savić

 

Na osmoj strani, u donjem desnom uglu strane je panorama Njujorka, sa fokusom na zgradi Ujedinjenih nacija.

TEMA BROJA

UDRUŽENJE STUDENATA SA HENDIKEPOM PROTIV DISKRIMINACIJE

CRNA MACA I NERVOZNI TAKSISTA

DISKRIMINACIJA POVREMENO, PORED SUROVOSTI, OTKRIVA I SJAJAN NADREALISTIČKI POTENCIJAL. OVO, IPAK, NISU HARMSOVI “SLUČAJEVI”, OVO SU CRTICE IZ  PRAVOG ŽIVOTA.

Postoje različiti oblici diskriminacije koji su karakteristični i za mnogo razvijenije društvene sredine od ove naše. Podrazumeva se da je u razvijenijim zemljama ona manje izražena, ali se sa njom često susreću mnogi ljudi.

O sopstvenim doživljajima i doživljajima meni dragih ljudi, mogla bih pisati bez prestanka. Čak ni tada ne bih bila u potpunosti svesna da su se neki događaji zaista desili. Možda ću priče predstaviti na pomalo neuobičajen način, ali cilj mi je da čitaocima ovog teksta na jednostavan način dočaram određene situacije. Koristeći u izvesnoj meri satirične elemente, pokušaću da u vama izazovem emocije koje obuzimaju diskriminisane aktere. Najčešće su to bes, osećaj bespomoćnosti, strah ali i ponos.I smeh koga izaziva pre nemoć nego što vam je nešto zaista smešno.
            Takođe bih želela da istaknem, pre nego pređem na konkretne priče, da valja razlikovati situacije u kojima ste bili uvređeni od onih u kojima ste bili diskriminisani. Moja teorija zasniva se na tome da do diskriminacije, najčešće, dolazi kada su osobe koje diskriminišu nedovoljno obaveštene. U ovom tekstu, osvnruću se na diskriminaciju koju vrše osobe koje nemaju hendikep nad osobama koje ga imaju. To, naravno, ne znači da nema  slučajeva u kojima baš osobe sa hendikepom diskriminišu one koji ga nemaju. Uzrok svemu tome su  nepoznate okolnosti i situacije. Primeri koje ću navesti pratili su živote mojih poznanika i prijatelja, ali i moj život. Iako neću navoditi imena, moram istaći da su svi događaji istiniti, koliko god to zvučalo neverovatno i nemoguće!

 

SLUČAJEVI

Priča prva (Šta s’ doš’o  ovde?)

Dečko, korisnik invalidskih kolica, seda sa svojim drugom, koji nema hendikep, u kola i odvoze se do nekog kafića. Dečko koji je u kolicima vozi kola sa ručnim komandama. Stižu do kafića i ispred vide nekakvu gužvu. Policajac stoji ispred i ne dozvoljava nikome da priđe parkingu. Dečko koji vozi automobil doziva policajca i pita: „Šta se događa?“

Policajac: „Ne mogu svakome da objašnjavam.“

Dečko: „Možete li meni da dozvolite da priđem? Koristim kolica, pa mi je lakše da se parkiram bliže.“

Policajac: „Pa ako si invalid, sedi kući, šta si došao ovde!“

Dečko psuje...

Priča druga ( Sto dinara ili deo mog tela)

Devojka, korisnica invalidskih kolica, ulazi u taksi. Taksista odlaže kolica u gepek, a na njegovom licu je primetna nervoza. Odvozi devojku na željeno mesto i govori: „Vožnja iznosi 150 dinara plus 100 dinara stavljanje kolica u gepek.“ Devojka, u neverici,  izgovara: „Molim!!? Kolica su sastavni deo moga tela, ne dolazi u obzir.“ Devojka mu pruža 150 dinara. Taksista nervozno izlazi iz kola, ne progovorivši. Odlazi u nepoznatom pravcu.

Priča treća (Ne, samo iz tvojih ruku ne)

Devojka, korisnica invalidskih kolica, ulazi u taksi sa drugaricom koja nema hendikep. Taksista bez reči stavlja kolica u gepek i odvozi ih na traženu adresu. Kada su stigli, devojka koja koristi kolica pruža mu novac u iznosu koji je ispisan na taksimetru. Vozač unezvereno gleda i kaže: „Ne mogu iz vaših ruku da uzmem novac. Dajte ga  vašoj prijateljici, pa neka mi ga ona da“.

Priča četvrta (Predavanja nebitna, štrebanje neobavezno)

Devojka, koja ima oštećen vid, se upisala na fakultet. Dolazi na predavanja redovno i, nakon izvesnog vremena, profesor joj kaže: „Ne morate da dolazite na predavanja. Dođite, na kraju semestra, da vam upišem ocenu“.

Priča peta (Dva dinara protiv zlehude sudbe)

Mladić, korisnik kolica, doteran za večernji izlazak, čeka prijatelje na Trgu jednog malog grada. Prilazi mu  žena sa detetom i, bez objašnjenja, pokušava da mu ugura u ruku neku siću. Zapanjeni mladić odbija novac.

“Uzmi, sinko, da ti se nađe. Eto, nemam više” - kaže žena. “Ali ne treba mi. Ja ne prosim” - pokušava da je urazumi mladić kome je sve neprijatnije. “Uzmi, molim te, deteta mi. Da mu se nešto ne desi” - uporno nastavlja žena.

Mladić podiže okovratnik i odlazi, sa prijateljima, u obližnju diskoteku. Odbijena žena nestaje u mraku blatnjavog sokaka gde joj crna maca prelazi put...

 Kao što sam napomenula, ovakvih situacija je zaista mnogo. Razni oblici diskriminacije prate svaki segment  života osobe sa hendikepom. Izolovanje ljudi koji imaju neku vrstu hendikepa prepoznaje se pri prvom pokušaju njihove integracije. To čini  da diskriminisana osoba oko sebe  postavi štit, i time direktno utiče na smanjenje svesti  ljudi o tome da i oni koji imaju hendikep mogu voditi normalan društveni život.

                                                                              LJUPKA MIHAJLOVSKA

           

ANTIDISKRIMINACIONA STRATEGIJA USH-a

   

U RINGU: USH PROTIV DISKRIMINACIJE     

        Već svojom pojavom u ringu USH je bacio rukavicu u lice samom pojmu DISKRIMINACIJE i raznolikim oblicima njegovog ispoljavanja u zbilji. USH, kome znalci predskazuju blistavu budućnost, znanjem, srčanošću i veštinom već nekoliko godina uspešno parira još uvek dobro držećem rivalu. Za predstojeću sezonu USH najavljuje novu, originalnu antidiskriminacionu strategiju.

        Na samom početku novog milenijuma USH je, zahvaljujući entuzijazmu, veštini, delotvornoj taktici oslonjenoj na prvu medijsku kampanju posvećenu pravima osoba sa henidkepom na našim prostorima, organizovanju međunarodne konferencije “Osobe sa hendikepom u visokom obrazovanju” i formiranju Mreže mladih i studenata sa hendikepom Srbije i Crne Gore, zapažen kao “dečko koji obećava”. Proučivši dosadašnje uspehe protivnika, USH je zaključio da se oni dobrim delom oslanjaju na nezadovoljavajući obrazovni nivo i siromaštvo ljudi sa hendikepom, pa je tako  osmislio i nekoliko veoma efikasanih zahvata. Kroz rad sa mladima sa hendikepom, njihovim organizovanjem i jačanjem mreže tih organizacija, uvođenjem stipendija za “izjednačavanje mogućnosti” namenjenih studentima sa hendikepom, kurseve engleskog jezika i računara,  USH je uspeo da dobije nekoliko značajnih mečeva protiv DISKRIMINACIJE. Još uvek se priča o sjajnoj pobedi kada je USH, svojim angažovanjem u pretvaranju Ulice kralja Milana u najdužu pristupačnu ulicu Evrope, i postavljanjem dvadesetak rampi na javnim objektima u Beogradu, zadao žestok udarac DISKRIMINACIJI.

          Kao autentični heroj novog doba USH atraktivnim medijskim kampanjama, konferencijama za novinare, stalnim pojavljivanjem u medijima, TV-spotovima, bilbordima i flajerima bodri navijače i aktiviste, stiče obožavatelje i simpatizere, privlači neodlučne posmatrače i umanjuje snagu volje pobornika DISKRIMINACIJE.

          Na nedavno održanom šampionatu USH je, na oduševljenje jednih i zaprepašćenje drugih, u dugoj i iscrpljujućoj borbi za zlatnu medalju, uspeo da porazi prekaljenog veterana DISKRIMINACIJU. Specijalno za BUSH prenosimo najuzbudljivije delove finalnog meča.  

Prva runda: Antidiskriminacione odredbe Zakona o visokom školstvu

         U levom uglu ringa je USH, drski mladi pretendent na medalju. Deluje veoma samouvereno i staloženo, reklo bi se da je u vrhunskoj formi, upravo sluša završna uputstva svog izuzetno stručnog trenerskog tima. Podržavaju ga brojne studentkinje i studenti, intelektualcii umetnici, aktivisti nevladinih organizacija, a zapažamo i nekoliko otmenih bakica. Na suprotnoj strani, oko DISKRIMINACIJE se okupio buljuk već pripitih navijača,  mnoštvo primitivaca iz svih mogućih režima i sistema, kao i par ženskih osoba neodređenih godina udubljenih u nekakve bajalice. USH efektno otvara meč medijskom kampanjom “RAVNOPRAVNI U OBRAZOVANJU”, ali DISKRIMINACIJA bahato kreće u kontranapad i zadaje niz nedozvoljenih udaraca - tu su arhitektonski nepristupačne zgrade fakulteta i biblioteka, beskrajna stepeništa,  rampa na Prirodno-matematičkom ispred, uvek, zaključanog ulaza koji je već godinama van upotrebe… Sudija svira i razdvaja protivnike… Kazneni poeni za DISKRIMINACIJU… USH ostaje bez daha. Brzi saveti trenera i frenetični navijači vraćaju našeg favorita u ring. USH virtuozno nastavlja meč projektom “Promocija inkluzivnog obrazovanja u Jugoistočnoj Evropi” i istraživanjem  položaja studenata sa hendikepom na univerzitetima u Beogradu i Nišu. Ali DISKRIMINACIJA na svaki USH-ov potez ima spreman protivudarac: među osamdeset hiljada studenata u Srbiji ima tek oko tri stotine akademaca sa hendikepom, i oni većinom smatraju da nikada nisu bili obespravljeni. A zna se  da ne postoji nijedna potpuno pristupačna visokoškolska ustanova. Ovo je zaista težak udarac za USH. Veliki broj studenata sa hendikepom ne uočava najrazličitije vidove obespravljenosti i omalovažavanja. I sada, DISKRIMINACIJA mahnito nastavlja akciju…  Sledi set podmuklih udaraca ispod struka, da! DISKRIMINACIJA napada nepristupačnim fakultetskim toaletima! Za ovo bi morala da usledi diskvalifikacija!!! Ne, to su samo kazneni poeni… Sudija je već, više puta, optuživan za korupciju, ali ništa nikada nije dokazano!

USH uspeva da se sabere i vrati u igru… Zalaganjem USH-a, Zakon o visokom obrazovanju postaje prvi zakon u istoriji Srbije koji pominje i studente sa hendikepom. Zahvaljujući amandmanima USH-a, sada se  gestovni jezik priznaje kao jedan od jezika na kome će moći da se izvodi nastava i održavaju ispiti, a studenti sa hendikepom imaju pravo da polažu ispite na način prilagođen njihovim mogućnostima.

          U međuvremenu, iz pouzdanog izvora, saznajemo da je na visinskim pripremama iskusni trener ”Švedski Helsinški komitet za ljudska prava” podržao USH u proučavanju strategija i slabosti protivnika. Cilj ovog istraživanja bio je da se upoznaju iskustva i lični stavovi osoba sa hendikepom po pitanju obespravljenosti na osnovu hendikepa. USH je, uz pomoć brojnih saradnika, ispitao preko pet stotina ljudi sa različitim oblicima fizičkog hendikepa iz Srbije i Crne Gore, i utvrdio kakvi su bili njihovi susreti i okršaji sa DISKRIMINACIJOM. Zaključeno je da ovaj lukavi protivnik nikada ne uvažava pravila igre kao ni kodeks časti, i uživa u tome da zapodene tuču na mestima kao što su škole, fakulteti, prodavnice, aerodromi, ulice, zdravstvene ustanove i državne institucije, a redovno se javlja i na konkursima za posao… Iako je nedozvoljene udarce DISKRIMINACIJE primilo gotovo sedamdeset procenata USH-ovih sagovornika, većina nikada nije uzvratila  putem pravne pomoći. Naravno, mnogi se osećaju toliko usplahireno ili nelagodno, već na sam pomen tog imena, da o svojim iskustvima sa DISKRIMINACIJOM ne žele ni da govore. Pošto se uspeh ovog protivnika oslanja na činjenicu da ga je teško raskrinkati i utvrditi njegovu strategiju, USH redovno razmenjuje iskustva i saznanja sa ostalim takmičarima, članovima Koalicije protiv diskriminacije.

Druga runda:Hendikep je pitanje ljudskih prava

     USH efektno započinje ovu rundu projektom i medijskom kampanjom “Hendikep je pitanje ljudskih prava”, usredsređenim na promovisanje hendikepa kao pitanja ljudskih prava. Sledi fantastičan udarac “Promocijom inkluzivnog obrazovanja u Srbiji i Crnoj Gori” - istražene su situacije i okolnosti u kojima đaci sa hendikepom stiču srednje obrazovanje. USH uspešno nastavlja akciju i motiviše nekoliko srednjoškolaca sa hendikepom da nastave školovanje. Ali i DISKRIMINACIJA se odlično snalazi - izvestan broj đaka sa fizičkim hendikepom pohađa škole za decu sa mentalnim hendikepom, a i brojna romska deca su u specijalnim školama. Prljava igra DISKRIMINACIJE podstakla je USH da aktivno učestvuje u kreiranju antidiskriminacionih zakona. U aprilu je usvojen Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa hendikepom, kojim je, prvi put,  definisana diskriminacija kao takva. To će moći da iskoriste i druge manjinske grupe u nekim sudskim procesima, a predvidjene su i kaznene odredbe za nepoštovanje  Zakona. Ali DISKRIMINACIJA, ipak, uspeva da se sabere i nastavi meč, jer ovaj zakon ne dopušta mogućnost da pravna lica, znači organizacije koje se bave problematikom ljudskih prava, podnesu tužbu kada zapaze obespravljenost. Ovo je zgodna “rupa u zakonu” za DISKRIMINACIJU, jer su organizacije uvek znatno  jače, snalažljivije i finansijski sposobnije da brane pojedince čija su prava ugrožena a pojedinac će, u strahu od moguće represije, dobro razmisliti o odlasku na sud.

Treća runda:POVELJA
 

     USH samouvereno napada info-štandovima i tribinama na beogradskim fakultetima, na temu “Mladi sa hendikepom u visokom obrazovanju” gde su, studenti upoznati sa problematikom hendikepa,  pružili podršku svojim kolegama sa hendikepom. DISKRIMINACIJA prevejano parira udarcima poznatim kao “imati a nemati”. To su moderna hidraulička rampa na ulazu Pravnog fakulteta i adaptirani toalet u prizemlju Defektološkog,ali bez ključa(najčešće je nedostupan),tako da ovi “uzori pristupačnosti” ostaju samo ekscentrični arhitektonski detalji. USH, nimalo obeshrabren ovim potezima DISKRIMINACIJE, zadaje efikasan udarac objavljivanjem “svog indeksa” i organizovanjem još jedne konferencije za štampu. Snazi ovog udarca, DISKRIMINACIJA se suprotstavlja zahvatom kojim je USH već više puta sateran u korner. To je posebno odeljenje za decu oštećenog vida srednje medicinske škole u Deligradskoj ulici. Ovde se prijemni ispit ne polaže, popuštanja na osnovu hendikepa su česta, a pojedini stručni predmeti, kao što su mikrobiologija, farmakologija i osnove kliničke medicine su ukimuti. U ovom odeljenju ima i učenika bez hendikepa, ali to nije priča o inkluziji već kazna za problematične đake. Sa diplomom na kojoj piše “Fizioterapeutski tehničar oštećenog vida”, đaci ne mogu da upišu višu medicinsku školu, a ni u državnim ustanovama za njih nema posla. Najčešće završe u “robovlasništvu” privatnih salona. Da, ovo je težak udarac i USH pada! Odbrojavanje počinje… Da li je ovo kraj meča? Ali USH ustaje i, uz snažnu podršku svojih navijača, kreće u odlučnu akciju! Nakon dugotrajnog lobiranja i brojnih sastanaka, uspeva da nokautira protivnika potpisivanjem Povelje Mreže mladih i studenata sa hendikepom Jugoistočne Evrope. Pred ovaj odlučujući udarac, DISKRIMINACIJA uspaničeno pokušava da se odbrani aktiviranjem povampirenih pristalica “specijalnog” obrazovanja, i mahnito kreće u napad! Ali, promašaj… USH zadaje čist i snažan direktni udarac i 19. juna 2006.godine, na Konferenciji Univerziteta Srbije u Rektoratu Univerziteta u Beogradu, Povelja je potpisana. Ministar prosvete i sporta Republike Srbije dr Slobodan Vuksanović, rektori svih dvanaest Univerziteta u Srbiji i izvršni direktor USH-a Goran Pavlović, svojim potpisima garantuju jednake mogućnosti školovanja za sve akademce, bez obzira na postojanje hendikepa. Potpisnici Povelje, obavezali su se na: promovisanje inkluzivnog obrazovnog sistema na svim nivoima, doprinos stvaranju društva  jednakih mogućnosti, rad na smanjenju broja specijalnih škola ili njihovom ukidanju, i kreiranje potpuno dostupnih obrazovnih sistema. Povelja je potpisana! I da, USH je novi šampion! Zlato za USH!

        Savladavši veoma opasno iskušenje koje medalja, uspeh i slava nameću mladom pobedniku, USH na treninzima osmišljava novu, još delotvorniju strategiju. Za predstojeće prvenstvo USH najavljuje konferenciju o inkluzivnom obrazovanju; projekat dostupnosti - fizičkog “oslobađanja” univerziteta u Srbiji; unošenje antidiskriminacionih odredbi u statute pojedinih fakulteta; rad sa pravnicima i organizacijama koje se bave zaštitom ljudskih prava; nastavak jedinstvenog projekta “Promocija inkluzivnog obrazovanja u Srbiji i Crnoj Gori” fokusiranog na položaj srednjoškolaca sa hendikepom, i niz drugih akcija čiji se detalji, još uvek, drže u tajnosti. DISKRIMINACIJA će se, i u narednoj sezoni, oslanjati na oprobane tradicionalne tehnike nerazumevanja, netolerancije, nepristajanja na promene, bacanja kletvi i uroka i udarce iz širokog spektra predrasuda. Moglo bi se očekivati da će usvajanje Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa hendikepom i očekivani opšti zakon o zabrani  diskriminacije, diskvalifikovati ovog  takmicara sa mečeva u Srbiji. Ipak, teška narav, upornost i mimikrijske sposobnosti DISKRIMINACIJE, garantuju nam učešće ovog igrača na ilegalnim mečevima i po uličnim tučama, a nije isključeno ni njegovo pojavljivanje na zvaničnom šampionatu. DUEL SE NASTAVLJA.

EKSKLUZIVNA IZJAVA USH-a ZA LOOPING:

        »Moja antidiskrimionaciona strategija zasniva se na konceptu ljudskih prava, jednakosti, jednakih mogućnosti za sve, prava na izbor. Isticanje pojedinih marginalizovanih grupa je besmisleno. Podjednako je loše omalovažavanje na osnovu hendikepa, kao i ono na osnovu istopolne orijentacije. Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa hendikepom je prvi antidiskriminacioni zakon u istoriji ove države. Ali DISKRIMINACIJA ima hiljadu lica, tako da je čak i ovaj zakon na neki način jedno od njih, jer sada postoji pravna zaštita samo jedne marginalizovane grupe, a ne i zaštita svih ostalih marginalizovanih grupa. DISKRIMINACIJA je podjednako grub igrač, bez obzira na to na koju se grupu ili pojedinca ustremi. Zato je jako važno obratiti pažnju na sve manjinske grupe, i važno je da se ja zalažem za sve njih. Jedna od najvećih vrednosti ove strategije je učešće ljudi bez hendikepa u mojoj organizaciji.  Ravnopravnost je moj moto. Ističem pravo na izbor, vrednosti i mogućnosti svakog pojedinca, a ne neku njegovu osobenost kao sto su verska ili seksualna orijentacija, hendikep ili nacionalna pripadnost. Pozivam ljude koji su sreli DISKRIMINACIJU i žele da joj se suprotstave, da mi se jave na tel. 011 / 309-6536. Očekuje nas uzbudljiva akcija.«

                                              MAJA ILIĆ

Na desetoj, jedanaestoj i dvanaestoj strani, nacrtan je po par bokserskih rukavica, naravno uz objašnjenje svake runde. Na desetoj strani pored naslova: PRVA RUNDA: Antidiskriminacione odredbe Zakona o visokom obrazovanju, stoji žuta tabla sa brojem 1. Na jedanaestoj strani pored natpisa: DRUGA RUNDA: Hendikep je pitanje ljudskih prava, stoji opet tabla sa brojem 2. Na dvanaestoj strani pored table sa brojem tri stoji natpis: TREĆA RUNDA: Povelja. Na istoj strani se nalazi slika kamere na čijem ekrančiću se vidi profil Vlade Ćuka koji daje izjavu, a zatim ispod opet jedan par bokserskih rukavica.

ANTIDISKRIMINACIONE KLAUZULE U STATUTIMA UNIVERZITETA

 KORAK KA SLOBODNOM UNIVERZITETU

Antidiskriminacione klauzule u  statutima univerziteta i fakulteta pružiće odgovarajuće vidove pravne zaštite diskriminisanim studentima. Do sada se dešavalo da studenti, zbog diskriminacije, odustanu od školovanja.

Diskriminacija, kao česta pojava na ovim prostorima, jedan je od najozbiljnijih problema sa kojima se susreću pripadnici i pripadnice marginalizovaih grupa. Netolerantnost  društva u kome živimo, dodatno otežava proces borbe protiv nje. Sistemska rešenja državnih institucija, po pitanju koncepta antidiskriminacije, godinama nisu postojala. Veliko zalaganje pojedinih nevladinih organizacija kao i usmerenost ka evropskim integracijama,  doprineli su da, tokom  nekoliko poslednjih godina, pomalo stidljivo i diskretno, koncept antidiskriminacije počne da se ugrađuje i u ciljeve i strategiju naše države.

            Novi Zakon o visokom obrazovanju, usvojen u septembru 2005, donosi osnov za poboljšanje situacije  kada je u pitanju diskriminacija na polju visokog obrazovanja, no i dalje, u slučajevima diskriminacije, studenti nemaju odgovarajuće mehanizame zaštite. Zapostavljanje ovako ozbiljnih problema, dovodi do stvaranja neprijateljske atmosfere na univerzitetu i uobičajeno se reflektuje kroz slabije akademsko ostvarenje diskriminisanih studenata, pa neretko dolazi  do napuštanja studija. Neophodnost rešavanja ovog problema podstakla je Studentsku uniju Srbije – SUS, da pokrene proces stvaranja dugoročnih i funkcionalnih institucionalnih mehanizama za zaštitu studenata i studentkinja od diskriminacije. U partnerstvu sa pojedinim nevladinim organizacijama, između ostalih i sa Udruženjem studenata sa hendikepom, i vrsnim stručnjacima iz oblasti ljudskih prava, SUS je pokrenuo projekat izrade antidiskriminacionih klauzula u statutima univerziteta i fakulteta. Nakon više sastanaka na svim univerzitetskim centrima u Srbiji, analize postojećeg stanja u Srbiji kao i analize odgovarajućih rešenja iz ove oblasti u zemljama Evropske Unije i regiona, krenulo se u izradu konkretnih predloga statutarnih antidiskriminacionih odredbi. Nakon višemesečnog rada, u julu 2006. godine napravljen je finalni predlog odredaba. Usled pretpostavke da statut neće moći dovoljno detaljno da definiše polje antidiskriminacije, konkretne odredbe su se odnosile na prihvatanje opšteg koncepta antidiskriminacije, dok će ovo polje rada detaljnije biti uređeno pravilnikom o sprečavanju diskriminacije koji će predvideti statut. U skladu sa tim, radni tim je napravio i predlog pravilnika o sprečavanju diskriminacije koji je, zajedno sa statutarnim odredbama, upućen univerzitetima na razmatranje i usvajanje.

            U septembru 2006. godine, Savet Univerziteta u Beogradu usvojio je koncept antidiskriminacije kao posebno značajan i, u skladu sa tim, u statut Univerziteta u Beogradu uvrstio načela zabrane diskriminacije po svim osnovama. Ovo je  samo prvi korak u nizu na polju borbe za sprečavanje diskriminacije, jer  usvajanje antidiskriminacionog pravilnika tek predstoji.

            Nakon istraživanja Udruženja studenata sa hendikepom, o položaju mladih sa hendikepom, došlo se do zaključka da oni, uglavnom, ne prepoznaju diskriminaciju kao takvu. Život u netolerantnom društvu, kakvo je naše, toliko je podigao prag tolerancije i neprepoznavanja diskriminacije prema osobama sa hendikepom, da većina osoba sa hendikepom ne prepoznaje diskriminaciju čak ni u nekim težim oblicima. Situacija je  slična  kada je u pitanju  diskriminacija ostalih marginalizovanih grupa. Sve to, navodi na zaključak da je uključivanje koncepta antidiskriminacije u odgovarajuće propise  prvi korak, i da predstoji veliki rad na polju edukacije ovog tipa, koja će dati ogroman doprinos u borbi protiv diskriminacije. Do smanjenja diskriminacije dolazi kada, oni koji je vrše, shvate da su  njihova ponašanja i postupci diskriminatorni- činjenica je i da će ljudi  manje činiti nešto što je zabranjeno. Drugi vid smanjenja diskriminacije, ostvaruje se kroz osnaživanje pripadnika i pripadnica marginalizovanih grupa u borbi protiv diskriminacije.

                                                                                                              Goran Pavlović

               

DOSIJE: “Š K O L I C E”

 

            MLADI SA HENDIKEPOM U OBRAZOVNOM SISTEMU SRBIJE 1

 U ŠKOLU ZBOG CURA

Niko u zemlji Srbiji ne može da da iole precizniji podatak o broju srednjoškolaca sa hendikepom. Ne zna se ni gde ni kako “nestaju” đaci  sa hendikepom tokom obrazovnog procesa. Zna se da pojedini steknu srednjoškolsku “diplomu sa hendikepom”, a tek malobrojni stignu do fakulteta ili zaposlenja.

         Do nedavno je poplulacija srednjoškolaca sa hendikepom(dakle maloletnika, odnosno dece uzrasta od četrnaest do osamnaest godina), bila velika nepoznanica kako za relevantne državne institucije, tako i za nevladine organizacije, pa i za same škole. Zapravo, oni su uglavnom bili specijalna tema za školovanje specijalnih edukatora za specijalne škole. Sama činjenica da se radi o maloletnicima, znači o onima koji još uvek nemaju mogućnost potpuno samostalnog odlučivanja, pa još o maloletnicima sa hendikepom, dakle grupi koja je već po definiciji prezaštićena, nedovoljno samouverena ili samosvesna, pa i teže dostupna, čini svako istraživanje o njihovom realnom položaju,  načinu razmišljanja i planovima za budućnost, još značajnijim.

           Udruženje studenata sa hendikepom, čiji su članovi većinom donedavno i sami bili srednjoškolci sa hendikepom, pored izuzetne motivisanosti za ovakvo istraživanje, ima i najdirektniji i najprecizniji uvid u suštinu problema. A suština problema su, u tome se slažu svi studenti sa hendikepom, bez obzira na to da li su pohadjali redovne ili  specijalne škole, upravo same specijalne škole ili specijalan, često diskriminativan (u obzir dolazi i pozitivna diskriminacija) tretman đaka sa hendikepom. Kroz projekat “Promocija inkluzivnog obrazovanja u Srbiji i Crnoj Gori” anketirano je 485 srednjoškolca iz redovnih i specijalnih škola, čime su i lik đaka sa hendikepom, prepreke koje mu naš obrazovni sistem postavlja, kao i njegova motivisanost za sticanje univerzitetske diplome, postali nešto jasniji.

O BROJU I DEFINICIJI

           Nemoguće je dobiti precizan podatak o broju srednjoškolaca sa hendikepom u Srbiji. Prema prilično slobodnoj proceni USH-a, moglo bi da ih bude oko dve huiljade. Problem broja srednjoškolaca sa hendikepom delom proističe iz problema definicije hendikepa. Savremeni pristup problematici hendikepa, za razliku od tradicionalnog (još uvek zastupljenog u našem Ministarstvu prosvete), pored senzornog, fizičkog ili mentalnog hendikepa, kao  hendikep definiše i akutne bolesti kao što su astma i srčana oboljenja, ili poremećaje u učenju kao što je disleksija.

         Na problem definicije hendikepa nadovezuje se i problem stigmastizacije dece sa hendikepom, pa je sasvim razumljivo da mnogi od tzv. nevidljivih hendikepa zaista i ostaju nevidljivi i skriveni. Nerazumevanje problema hendikepa i njegova nepotpuna definicija stvaraju priče kao što je, recimo, ova o devojci sa astmom. “Profesor misli da na fizičkom kolabiram namerno. Smatrali su da sam lenja i bezobrazna kada sam pokušavala da dokažem da želim da radim vežbe, a ne mogu! Na prijemnom sam pala jer mi nisu dozvolili da ga polažem kod kuće-astma se pogoršala i imala sam upalu pluća, ali to komisiju nije zanimalo”.

           Uobičajeni pristup problematici obrazovanja dece sa hendikepom predstavlja takozvani dobrotvorni model, često iskazan i kroz rečenice tipa: “Pa moraju i oni da idu u školu”. Ovakve izjave, kao stalni pratioci svake priče o školovanju dece sa hendikepom, i šire, svake priče o uključivanju ljudi sa hendikepom u društvenu zajednicu, ukazuju na nizak nivo trolerancije dotične zajednice u odnosu na hendikep. Jer ukoliko moraju da idu u školu, onda je to neminovnost koju većina nevoljno toleriše. Izrazom “i oni” označava se položaj dece sa hendikepom kao “onih drugih”, kao posebne grupe koja ne pripada u potpunosti datoj društvenoj zajednici. Najočiglednija posledica ovakvog pristupa problemu jeste insistiranje na specijalnom obrazovanju za mlade sa hendikepom.

            Poseban i uglavnom zataškavan problem su škole za decu sa mentalnim hendikepom, kao što je ona u Boru, u kojima ima i dece sa fizičkim hendikepom. Česta pojava je i upućivanje romske dece u ovakve škole. U Podgorici postoji škola za “mešoviti hendikep”, i nju pohađaju deca oštećenog vida i sluha, korisnici kolica i đaci sa mentalnim hendikepom, pri čemu se školski programi često usklađuju prema potrebama dece sa mentalnim hendikepom. Zanimljiv primer kombinacije specijalnog i inkluzivnog obrazovanja ostvaren je u Novom Sadu. Ovde se, kroz osnovnu školu koju pohađaju deca sa različitim vidovima hendikepa, đaci sa fizičkim i senzornim hendikepom osposobljavaju za upis u regularne srednje škole, tako da u specijalnoj srednjoj  školi ostaju samo đaci sa mentalnim hendikepom.

  VOLIM OVU MOJU ŠKOLU

             Jedan tinejdžer sa hendikepom upisao se u svoju školu uglavnom zbog cura, drugi je odabrao školu zbog prilagođenosti hendikepu, a treći je hteo da uči za kuvara, ali mu je to bilo preteško. Čak 209 učenika izabralo je školu zbog naklonosti
prema određenom zanimanju ili zato što pruža dobro obrazovanje, dok je u 65 slučajeva izbor bio uslovljen hendikepom. Iako je u brojnim slučajevima na izbor škole uticao stav roditelja, većina srednjoškolaca ipak kaže da su krajnju odluku doneli sami. “Volim da se bavim ovom mojom školom i talentovana sam za ovu školu”, objašnjava svoj izbor jedna učenica. “Svi su govorili kako sam slepa i da je to to”, kaže devojka koja evidentno pohađa specijalnu školu. U jednom slučaju na odluku je uticao deda, “jer se njemu sviđala trgovačka škola i sad je ja učim”. Škola se, ipak, uglavnom bira zbog dobre reputacije, zato što pruža dobro obrazovanje i mogućnosti za studiranje,  ili obezbeđuje “zanat u rukama”. “Mislim da imam neka povlašćenja i mogućnosti koje u normalnoj školi ne bih imao”, jedno je od objašnjenja za izbor škole zbog prilagođenosti hendikepu. Prema drugom, izrazito racionalnom objašnjenju, odluka o specijalnoj školi “pala” je zbog arhitektonskih barijera i problema prevoza vezanih za redovnu školu.

             Istraživanje je pokazalo i da deca obrazovanijih roditelja ćešće upisuju redovne škole, kao i to da maturanti redovnih škola uglavnom žele da studiraju.

KUDA POSLE OVE ŠKOLE

          Reklo bi se da na životne planove maturanata sa hendikepom presudno utiče izbor škole koju su pohađali, tako da đaci  redovnih škola većinom žele da studiraju, dok njihovi vršnjaci iz specijalnih škola planiraju da se zaposle. Kada je o vidu hendikepa reč, ispostavlja se da se korisnici kolica, đaci koji se otežano kreću i oni delimično oštećenog vida, većinom žele da nastave školovanje. Mladi potpuno oštećenog vida ili sluha, verovatno zato što su uglavnom pohađali specijalne škole, priželjkuju da se zaposle. Neko planira da se zaposli u tatinoj firmi, neko da se oženi, a neko jednostavno da lenčari. Jedan ambiciozni dečko želi da studira, da se bavi fudbalom i da radi u svojim lokalima. Izvesni ispitanik poručuje (valjda USH-u): “posle srednje škole da mi pomognete da nađem stan u Beogradu da nastavim školovanje”. Dok neko ko razmišlja o poslu kaže: “mogli bi pri zapošljavanju da ne obraćaju pažnju na to što ne vidimo”.

                                      *****

           Ovo istraživanje je, kao  i ostala istraživanja koja su obradjivala i problem diskriminacije ljudi sa hendikepom, pokazalo da đaci sa hendikepom, ma koliko bistri i obrazovani bili, često i ne uočavaju da su diskriminisani, ili pak jednostavno prihvataju datost kao takvu. Ilustrativan je primer učenica iz Užiica, korisnica kolica, koje, bez ikakvog dvoumljenja, odgovaraju da nisu diskriminisane. “Alo bre, pa Užice nema dostupnu školu,” spontana je reakcija jednog od USH-ovih anketara. Srednjoškolci sa hendikepom uglavnom nisu svesni činjenice da je prilagođavanje sredine hendikepu njihovo pravo, a ne rezultat dobronamernosti pojedinih pripadnika populacije bez hendikepa.

        Problem sa decom u školi za osobe oštećenog sluha znatno je složeniji. Pri popunjavanuju upitnika apstraktan pojam kao što je diskriminacija morao je da se objasni pitanjima tipa: “Da li vas profesori grde?”, i “Jesu li dobri prema vama?”. Ovaj primer bi, ukoliko se zanemari čudna hipoteza direktorke jedne škole za decu oštećenog sluha koja  svoje đake vidi kao decu sa blažim mentalnim hendikepom, mogao da posuži kao dobar argument protiv specijalnih škola  i očigledno oskudnog obrazovanja koje pružaju svojim đacima, što je, samo po sebi, opet diskriminacija.

                                           *****

          U nedkostatku sveobuhvatnih sistematičnih proučavanja, istraživački napori USH-a dobijaju na značaju. Plublikovanje rezultata ovog istraživanmja kao i pozitivan primer i podstiucaj na dalje školovanje koje pruža USH, mogli bi da posluže kao sigurna tačka oslonca za đake sa hendikepom i njihove roditelje, relevantne državne institucije i same škole. Do sada su zbunjeni roditelji, oslanjajući se na  savete pedagoga, psihologa i defektologa, koji su, pak, prečesto bili zagovornici specijalnih ustanova svih mogućih vidova, pa tako i specijalnih škola, neretko smatrali da je redovno školovanje preteško iskušenje za njihovu decu. Školovanje dece sa hendikepom još uvek najviše zavisi od snage volje i upornosti roditelja, kao i hrabrosti, entuzijazma  i izdržljivosti samog deteta.Pošto kod nas odgovarajuća “pravila igre” kada je u pitanju obrazovanje mladih sa hendikepom još uvek ne postoje, moguće jei da jedan direktor, objašnjavajući da u njegovoj školi nema đaka sa hendikepom, ponosno izjavi: “Mi smo zdrava nacija”.

                                                                                                    Maja Ilić i Marko Savić

Na četrnaestoj strani se nalaze dve figurice od plastelina. Jedan je plavi dečak  sa naočarima za vid, a pritom je i korisnik kolica. Druga je plava devojčica sa trajno ostećenim vidom, belim štapom u desnoj ruci i tamnim naočarima.

Na petnaestoj strani se u donjem delu nalazi slika sa jos dve figurice izvajane plastelinom koje učestvuju u borbi protiv specijalnih škola. To su dva dečaka, jedan ima motorni hendikep i kreće se sa ortopedskim pomagalom, a drugi ima oštećen sluh (nosi slušni aparat). Iza dečaka je zid sa grafitima: TREBA UKINUTI SPECIJALNE ŠKOLE, STALNO ME GLEDAJU, VOLEO BIH DA SE DRUŽIM SA DRUGOVIMA I ZAŠTO JE NEKO BOLJI OD MENE.

Na šesnaestoj strani u donjem levom uglu se nalaze jos dve figurice, to su devojčica teško oštećenog vida i njen pas koji joj asistira pri kretanju.

Headbanger's Corner

„Ljudi su išli u kolonama i nikom nije smet’o vjetar što je duvo‚ te majske nedelje je došao Osijek, al' opet  je Koševo bilo puno...”

Ove reči sam čuo na Beer-Festu. Čak i kada je počeo sam koncert nisam verovao da će Zabranjeno pušenje da izvede pesmu koja se završava skandiranjem Jugoslaviji. Ipak jesu i, pored toga što su promenili kraj i pričom pokušali da izbegnu dotično skandiranje, nastavili koncert kao da se ništa nije desilo. Naravno, desilo se mnogo toga od kada je sarajevski bend Zabranjeno pušenje poslednji put svirao u Beogradu, ali upravo činjenica da se koncert nastavio kao i prethodni, davne 1980 i neke, me je uverila da je subota 19. avgust 2006. bila istorijski dan. Ne samo kada je muzika u pitanju nego i kada je u pitanju ostatak ovog našeg takozvanog života.

No naravno koncert nije čekao da ja završim sa ovim retrospektivnim naklapanjem, nego je nastavio u ritmu starog dobrog panka sa, skoro neprimetnom, dozom violine. Ubrzo sam se , kroz samo srce rulje, zaputio u prvi red odakle je jedino i postojala kakva-takva šansa da nešto vidim. Tamo sam se, naravno, našao  u sred šutke na trenutke se pitajući  da li ću uopšte doživeti da napišem ovu kolumnu. Pomislih, ovo ipak nije civilizovani Novi Sad. Na EXIT-u je sve drugačije.

Ili da li je baš tako?

Na EXIT-u postoji prostor „označen za korisnike i korisnice invalidskih kolica”, ili što bi rekli lokalni: invalide i invalidkinje (ali o tome kasnije), koji se slučajno nalazi u tzv. VIP delu. Prvi problem nastaje u tome što nema nikakve oznake ili putokaza, pa čovek tek posle značajnog vremena utrošenog na istraživanje okoline i raspitivanje gde je deo za korisnike kolica sazna da je to u dotičnom VIP delu. Sledeći problem nastaje na ulazu gde korisnici kolica moraju da prođu kroz gomilu koju prave oni što imaju, a mnogo češće nemaju propusnice, da bi se oni ubacili u VIP deo. Zatim ide nimalo prijatno penjanje uzbrdo. Na tom brdu se nalazi dotični deo za korisnike kolica, ali i odgovor na pitanje ko je invalid, a ko ne.

Prvog dana, na Cult-u, uopšte nismo uspeli da nađemo naš cilj, pa smo koncert odgledali tamo gde smo uspeli da sednemo, što je bilo na jednom nimalo udobnom mestu sa koga smo mogli da vidimo oko 40% bine (pošto video-bimovi iz nekog razloga nisu radili za vreme Cult-a). Razlog zašto nismo našli mesto za korisnike kolica nam je postao jasan čim se razišla gužva po završetku koncerta. Naime, ovaj deo se nalazi na najboljem mestu na brdu gde se okupila tolika masa da nismo mogli da vidimo ni znake ni korisnike kolica.

Vođen izrekom „sad znam za jadac“,zapamtio sam okolne orijentire koji su mi omogućili da nađem tačno mesto u sledećoj prilici kada sam hteo da gledam nešto na glavnom stejdžu. To je, naravno, bilo ni manje ni više nego baš na Billy Idol-u. Usput mi je jedna gospođica dobacila da „i ona želi da vidi” na šta sam joj ja ljubazno pomenuo određene članove rodbine pritom joj objasnivši da ima pravo da takve komentare iznosi samo kada bude imala hendikep i bude se nalazila u prostoru označenom za ljude sa hendikepom.

Naravno, tokom celog koncerta sam morao da rasterujem likove koji su skakali ispred mene i zaklanjali mi vidik, ali je to bila mala cena da bi se video Billy-jev krajnje inspirisan nastup (prosto se videlo da peva iz srca ili nekog drugog vitalnog organa). Okrenuo sam se suprotno od bine i primetio da pored mene sedi nekoliko invalida i invalidkinja koji ćute i puštaju da im pijani kreteni skaču ispred nosa. I ne govore ništa iako sigurno ne mogu da vide niti stejdž, niti video bim. Tada sam shvatio da biti invalid znači sedeti i ćutati tamo gde te neinvalidi stave (valjda zato što su oni validni), pa makar bio žedan na sred vode. Ne znam... Siguran sam, međutim, da nikada neću biti invalid, ma koliko me društvo smatralo nevaspitanim, nezahvalnim i destruktivnim zbog toga.

Ako poput mene želite da u kolicima idete na koncert, morate biti svesni rizika koji preuzimate. Koliki je tačno taj rizik to zavisi od vaše medicinske dijagnoze. O tome sigurno znate više nego ja. Ja sam svestan rizika koji preuzimam, i on jeste popriličan, ali to je sigurno bolje od alternative. Ja svakako nisam licemer da vam kažem da taj rizik nije vredan, naprotiv, ali to je vaš rizik i ničiji drugo. Vi ste odrasli ljudi i sami snosite posledice svojih odluka.

Imajte u vidu da ćete iz drugog, trećeg ili ko zna kojeg reda videti isto – ama baš ništa, osim ako ste baš na kraju ili u prvom redu. Takođe, imajte u vidu da ako ne budete videli ništa još ćete se više nervirati što se oko vas ljudi bez hendikepa dobro zabavljaju. Tako da ako ne možete da priđete dovoljno blizu da vidite, bolje nađite nekoga za priču nego da svu svoju pažnju usmerite na koncert.

U prvi red se možete probiti samo pre koncerta ili u pauzi između bendova. Kada rešite da odete u prvi red, krenite čim prethodni bend završi, jer ljudi tada idu po pivo, klopu ili samo da se prošetaju. Kada krenete da se probijate radite to odlučno, bez previše razmišljanja i onoliko grubo koliko je to neophodno, ni manje ni više. Onaj ko vas gura mora instiktivno da prati vaše pokrete rukama, telom ili način na koji pritiskate točkove. Ukoliko osetite da onaj ko vas gura ne želi da ide tamo gde vi želite, ili mu recite da vas pusti ili odustanite od probijanja. Asistent mora verovati da vi najbolje znate odakle vreba opastnost, što je u suštini i tačno. U gužvi morate vi da upravljate jer onaj koji gura ne može dovoljno dobro da vidi podlogu. Ovo vam govorim jer neće biti puno vremena da se probijete.

Kada se jednom probijete u prvi red onda ste sigurniji nego u bilo kom drugom delu gde može doći do šutke. Ovo je zato što vas kolica štite od pozadi a i sa strane, dok se sa strane odakle vam preti najveća opasnost, spreda, nalazi samo ograda. A pred vama je omiljeni bend, idol iz tinejdžerskih dana ili samo najbolji provod za to veče u vašem gradu.

                                                                                                        Marko Savić

Na sedamnaestoj strani, u gornjem desnom uglu, stoji slika Marka Savića kao autora kolumne: HEADBAN GER’S CORNER. U donjem desnom uglu iste strane je slika sa Exita 2006. godine i Billy Idol sa mikrofonom pognut ka publici.

INTERVJU:

S.LORENCINI, OXFAM-ov REGIONAL INFORMATION SYSTEM MANAGER

AVANTURIZAM, HIMALAJI I LJUDSKA PRAVA

Beograđanin Serđo Lorencini se, kroz avanturu zvanu borba za ljudska prava, svakodnevno suočava sa izazovima izbegličkih kampova na ratom opustošenim afričkim prostranstvima, osiromašenih kavkaskih i centralno-azijskih republika bivšeg SSSR-a i različitim vidovima diskriminacije na Bliskom Istoku. Pokušali smo da doznamo šta ovog mladog entuzijastu motiviše na rad u Okxfam-ovim bazama širom Afrike, bivšeg otomanskog carstva i nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Iako ovo nije nimalo bezbedan posao, želja za novim izazovima ne jenjava i čini se da, što zadatak sa sobom nosi veće rizike i motivacija za angažovanjem više raste.

Oxfam se bavi iskorenjivanjem siromaštva kao globalnog fenomena, promocijom ljudskih prava i humanitarnim akcijama kao što je sanbdevanje vodom u  izbegličkim kampovima. Danas Oxfam-ovi izveštaji sa područja zahvaćenih ratnim ili prirodnim katastrofama imaju veliki uticaj na svetsku javnost.U Velikoj Britaniji se prilozi Oxfam-ovih saradnika često prikazuju u okviru vesti na televiziji. Siromaštvu se suprotstavljaju i originalnim akcijama kao što je kupovina seoske škole, ambulante ili magarca. Tako kupovinom božićne čestitke sa likom guske ili prasenceta možete tu istu gusku, prase ili konja da poklonite nekoj seoskoj porodici u egzotičnom kutku planete, kome ni ime ne možete da izgovorite.

Tvoja zvanična funkcija u Oxfam-u je Regional Information System Manager. Možeš li nam reći čime se konkretno baviš?

Trudim se da svi sistemi, koji su vezani za razne tehnologije po mnogim zemljama, budu 24 časa povezani na naše sisteme u Engleskoj. Pokušavam da pomognem ljudima da komuniciraju međusobno - telefoni, internet konekcije tj. sve ono što je vezano za informacionu tehnologiju.

Kada stigneš na neko odredište gde, zapravo, pravite bazu? Šta je vaš primarni zadatak koji obavljate?

Mi radimo na dva načina. Jedan je tzv. DEVELOPMENT i podrazumeva poslove koji se odvijaju tokom dužeg vremenskog perioda. Najčešće se zasniva ili na zastupanju, znači na podsticanju ljudi da lobiraju i utiču na ljude koji donose neke odluke u državi kako bi napravili ozbiljnije promene u zemlji. Drugi način DEVELOPMENT-a je finansiranje ljudi kako bi im pomogli da započnu svoj biznis. Poenta nije da oni dobiju novac već da, kroz proces rada, nauče nešto o biznisu i odnosima među ljudima u poslovnom svetu... Na primer, ljude u jednoj nerazvijenoj oblasti Albanije finansijski podržavamo u njihovom poslu, sakupljanju lekovitog bilja. Zatim oni to bilje nekome prodaju, a onda razmišljaju o tome da li  mogu i samostalno da ga gaje. A sve to u cilju uključivanja što većeg broja ljudi u proizvodnju. Ukoliko ta delatnost nastavi da živi i kada mi napustimo određeno područje, projekat se smatra uspešnim. Ta delatnost ostaje, i razvija se kao brend određene grupe ljudi.

Znači, pored pronalaženja ljudi za lobiranje, vi podržavate i pojedinačne grupe ne bi li one napredovale?

To je povezano. Uzrok loše situacije nije samo politika koju zastupa određena vlada, često su ratovi i katastrofe  odgovorni za stagnaciju u društvu. Top su okolnosti u kojima i znanje o tome kako raditi neke stvari prestaje da postoji. Primer su Sijera Leone i grad Kajlahun, gde je soicijalna degradacija tolika da nekadašnja prestonica više ne postoji, kuće ne postoje, to su udžerice.Tu su ljudi koji su znali nešto da rade napustili grad. Ostali su samo oni koji nisu uspeli da pobegnu i oni koji su znali jedino da koriste oružje. Sam grad je prepun kućica od lima koje izgledaju katastrofalno, ali se na njima mogu videti fenomenalni drveni prozori! Pitate se kako? Tako što je neka od internacionalnih nevladinih organizacija platila te prozore, prethodno naučivši ljude kako da ih prave. I pravljenje prozora je jedina stvar koju stanovnici ovog mesta znaju da rade.

Pretpostavljam da pokušavate ljudima da objasnite šta su to ljudska prava i kako mogu da ih ostvare. Zanima me šta je to što tebe motiviše da radiš baš u toj organizaciji i šta je to što te ispunjava?

Sama ideja da se neko bavi pomaganjem ljudima je super. Da budem iskren, kada sam počeo da radim ovde, sasvim slučajno, nisam bio svestan ozbiljnosti i težine koje sa sobom nosi ovaj posao. Sama činjenica da odlazim u sredinu u kojoj je nemoguće nešto promeniti, a mi to ipak činimo, i to kad vidiš da se negde, gde je sve izgledalo beznadežno, stvari ipak menjaju... Ne može se objasniti. To je, jednostavno, zarazno. To je stvar na koju se čovek navuče i ne može je se nikada rešiti!

Verujem da vas ljudi, u nerazvijenim zajednicama, posmatraju sa nepoverenjem?

S jedne strane postoji duboko nepoverenje. To je nešto što se dešava, mada priznajem da sam i sam, nekada, mislio isto o nevladinim organizacijama. Sve zavisi od zemlje u koju odlazimo. Uglavnom dobijamo uputstva o tome kako da se ponašamo, kako da odgovaramo na pitanja koja nam ljudi postave. Inače, zanimljivo je kada se ide u tzv. humanitarne akcije. Možeš li da zamisliš kako je zanimljivo kada dođemo u Irak, dve nedelje nakon završene ratne operacije, uđemo u Bagdad gde je kompletan haos - ljudi voze ulicom u oba smera u svim trakama. Haos do te mere da vozač, koji nas dovozi, bukvalno plače jer ne može da veruje na šta grad liči. Mi se tu smestimo, radimo svoj posao. A ljudi koji su iz Iraka i rade sa nama diskretno nas pitaju šta mi, u stvari, hoćemo od njih! Jako je teško objasniti im da zemlja koja ih je bombardovala sada pokušava da im pomogne tako što im obezbeđuje hranu, struju, vodu, brine o njihovom zdarvlju i slične stvari.

Da li se bojiš za svoju fizičku bezbednost?

Naravno da taj strah uvek postoji. Strah od otmice ili to da se ne pojavljujemo na nekim mestima. Ali postoje ljudi koji se brinu za našu bezbednost. Čudno je kad odeš u Afriku gde sakrivanje nije tako jednostavno – odaje vas boja kože, način odevanja...

Zanimljivo je bilo u Iraku, to sa bezbednošću. Prilično slobodno smo se kretali po gradu iako je kolega, koji je radio sa mnom na instalaciji, visok dva metra, ima crvenu kovrdžavu kosu i nosi naočare sa okruglim okvirom. To je lik koji, samom pojavom, gotovo uvek privlači pažnju. Tamo smo zaposlili jednog lokalnog momka, Iračanina, s kojim smo odlazili u kupovinu opreme i taman smo počeli da se osećamo normalno. Jednom, odemo do njegovog faksa da vidimo šta je bilo sa njegovom prijavom ispita, i da potražimo još nekoga ko bi radio sa nama. Prizor koji smo zatekli nije bio prijatan. Na svakoj kancelariji se nalazila po jedna rupa - tu su nekada bile postavljene klime koje su oni, posle pada Sadama Huseina, uzeli i odneli. To smo prvo primetili, a onda smo shvatili da oko sto hiljada ljudi sedi i gleda u nas, ne verujući da smo se usudili tu doći. Gledaju nas, svu trojicu, sa jasnim osećanjima mržnje i gneva.

Da li je vaša organizacija sprovodila neku akciju vezanu za ljude sa hendikepom i da li imaš informaciju kakvo je stanje kada su u pitanju osobe sa hendikepom u tim degradiranim sredinama?

 Naša organizacija se time sada uglavnom ne bavi, ali jasno je da što je zemlja u goroj situaciji i položaj osoba sa hendikepom je, takođe, teži.

Znači, kada sa uporedimo sa njima, stanje u našoj zemlji i nije toliko loše?

Definitivno!

Koliko vremena imaš za privatan život?

Generalno, nemam mnogo slobodnog vremena. Kada uspem da ga, nekako, stvorim odlazim na planinarenje po Himalajima. Prijatelji se čude da, pored jedne rizične i prilično stresne profesije, imam snage za još izazova. Ma, mešam posao i zadovoljstvo. To ne želim da odvajam.

Koliko često uočavaš multikulturalne razlike i možeš li nam ispričati neku anegdotu koja te  fascinirala?

Otišli smo u glavni grad Čada u kome postoje svega dve asfaltirane ulice. Bili smo smešteni u nekom malom mestu udaljenom od prestonice, i  obilazili izbegličke kampove koje smo snabdevali vodom. Ljudi su nam pričali kako su u velikom deficitu sa vodom ali i da, pored toga, postoje dva veća problema. Jedan je taj da smo toliko pomogli izbeglice i da su oni sada ti koji su bolje snabdeveni vodom od lokalnog stanovništva. Drugi problem leži u tome što im sada izbeglice masovno uništavaju šume - seku drveće i koriste ga za potpalu vatre koja im je potrebna za kuvanje. Bio sam iznenađen, jer nigde u tom pustošu nisam video šumu. Osvrćem se i vidim neko golo drveće na svakih sto metara (kao ono posađeno na parkingu, u Beogradu), i pitam ga da li misli na to drveće. On mi odgovara: „Ma ne! Sa ovim šumama je sve u redu, nego malo dalje.“ Pomislih: „Čega li tek tamo ima ako je ovde sve u redu?!“          

U trenutku objavljivanja ovog intervjua, Serđo će biti negde na Himalajima. Slobodno se može reći da je i ova ekspedicija, na svoj način, deo priče o ljudskim pravima. Ovoga puta se radi o rodnoj ravnopravnosti. Ekipa alpinista, kao deo priprema za uspon na Mont-Everest, osvaja vrh Cho-Oyu na istoimenoj planini, čiji se greben proteže duž nepalsko-tibetanske granice. Ceo tim, u kome je naš sagovornik zadužen za logističku podršku, očekuje da će narednog proleća prva alpinistkinja iz Srbije osvojiti Everest.

 Više o OXFAM-ovim akcijama možete saznati na sajtovima:

www.oxfam.org i www.oxfam.org.uk    

                                                                                          LJUPKA MIHAJLOVSKA

Na osamnaestoj strani je ulični prizor iz Afrike:  u prvom planu je mlada devojka koja nosi veliku plastičnu činiju na glavi. Autor te fotografije je Serđo Lorencini, borac za ljudska prava, koga je intervjuisala naša novinarka Ljupka Mihajlovska.

Na devetnaestoj strani je prikazana fotografija jedne od OXFAM-ovih baza širom Afrike. Oko nje su straćare i osiromašeni žitelji Kailahuna.

USH MREŽA

STUDENTSKA UNIJA SRBIJE

STUDENTSKI ŽIVOT I AKTIVIZAM

Gradska vreva,  “Plato” ispred Filozofskog fakulteta i ugodno letnje popodne, su pravi su okvir za razgovor o Studentskoj uniji Srbije. Sa nama je portparol, pardon portparolka SUS-a, Ivana Savić. Ivana ispravlja moju najavu i dodaje:
”Žene jesu ravnopravne, ali ne i jednake s muškarcima. Meni je ravnopravnost  veoma značajna''...

Izvinio sam se i nasmejao osetivši dozu ponosa. Tako smo započeli razgovor o studiranju, aktivizmu, Uniji i Udruženju, svetu, univerzumu i svemu ostalom. Naime, prva studentska unija osnovana je 1992. na Pravnom fakultetu. Od tada, osnovno je  preko 60 lokalnih unija na državnim i privatnim fakultetima. U stvari, studentske unije su, za sada, jedine studentske organizacije na privatnim fakultetima. Prisećam se svojih predpetooktobarskih dana u mojoj lokalnoj uniji, a Ivana nastavlja:

-         Studentska unija Srbije je kao krovna organizacija osnovana 2000. godine i sada okuplja lokalne unije iz sva četiri univerzitetska centra. Već godinama razbijamo monopol saveza studenata, koji je zaostavština iz vremena jednopartijskog režima. Cilj SUS-a je zaštita studentskih prava i promocija građanskih vrednosti. Pored toga, bavimo se i akcijama od šireg društvenog značaja poput promocije tolerantnosti, demokratskih vrednosti i podrške reformama u svim društvenim oblastima.

-          

Studentska unija Srbije se, kroz brojne projekte, bavi suzbijanjem korupcije, borbom protiv diskriminacije, suočavanjem sa prošlošću, liberalizacijom viznog režima, promocijom prava studenata, rodnom ravnopravnošću... U organizaciji SUS-a,  u maju ove godine, održan je jubilarni pedeseti kongres Evropske studentske organizacije (ESIB) pod pokroviteljstvom predsednika Srbije Borisa Tadića.Tokom kongresa, podržana je Beogradska deklaracija o podršci EU reformi visokog obrazovanja na Zapadnom Balkanu.

U skorije vreme. najveći projekat Studentske unije Srbije se, pod geslom „Trulo je”, bavio  korupcijom na univerzitetima.Tokom ovog projekta održani su okrugli stolovi na kojima su učestvovali profesor Dejan Popović, rektor Univerziteta u Beogradu, profesorka Emilija Stanković i, na kraju, i  predsednik Boris Tadić. Čak i tada je, reakcija pojedinih dekana i profesora bila nezadovoljavajuća.

Studentske unije Srbije ocenjuje da korupcije ima svuda po Srbiji, čak i u oblasti visokog obrazovanja. Njeni uzroci se mogu tražiti u političkim, ekonomskim i moralnim faktorima tokom dugogodišnje krize našeg društva. Zabrinjavajuće su posledice korupcije koje uključuju nepostojanje kvalitetnih novih kadrova, nemogućnost zapošljavanja, „odliv mozgova”, apatiju mladih i sl.Gotovo svi studenti znaju za neki vid korupcije,ali malo njih zna kako da reaguje kada je primeti,  ili postane njena žrtva. Pošto institucionalni mehanizmi borbe protiv korupcije ili ne postoje ili su izuzetno neefikasni, studenti se uglavnom boje da je prijave.

Ivana objašnjava da ni studenti nisu potpuno nevini u ovojpriči. Podseća da je i varanje na ispitima („puškice” i sl.), vid korupcije. Istraživanja pokazuju da je veliki broj studenata  varao na ispitima, ili bi pribegao nekom obliku korupcije (kupovini ispita i slučno) ako bi bio siguran da neće biti uhvaćen. Činjenica je da se, ovakvim načinom razmišljanja, umanjuje vrednost diplome onih koji u korupciji ne učestvuju. Govorili smo o odnosu i saradnji Studentske unije Srbije i Udruženja studenata sa hendikepom. Projekat sprečavanja diskriminacije je, naravno, u centru pažnje.

Nisam mogao a da ne pomenem studente sa hendikepom i Studentsku uniju Srbije van projekata direktno vezanih za  problem diskriminacije, ili Udruženje.

- Studenti sa hendikepom retko učestvuju u aktivnostima koje organizuje Studentska unija,kaže Ivana. Postoji  problem prostorija SUS-e, one nisu dostupne, ali to nije problem lokalnim unijama. Stoga, studenti-brucoši, sa ili bez hendikepa, trebaju pronaći  lokalnu uniju, jer su  „izgubljeni“ kada dođu na fakultet. Aktivisti Studentske unije mogu im pomoći u snalaženju, u uspostavljanju komunikacije sa profesorima, asistentima, kolegama... Na primer, na Filološkom fakultetu se organizuje doček za brucoše, a na štandovima se mogu pronaći propagandni materijali SUS-a, vodiči za brucoše i sve druge informacije koje se tiču  nastave i studentskog  života.

      Mrko Savić

USH HEROJI

Mala radionica strave Miroslava Lakobrije

RANDEVU SA MUMIJOM

            Od detinjstva se interesovao za SF i horor produkciju, kada se i počeo baviti maskiranjem i izmišljanjem zastrašujućih sitnica. Klince iz svog kraja plašio je lažnim odsečenim prstima koji su virili iz kutije  za šibice.

        Polumračnom prostorijom krstari mnoštvo čudnovatih bića. Mumija sa prljavim i pocepanim zavojima šeta unaokolo, kao u nekoj egipatskoj piramidi. U uglu, momak okrenut leđima, priča sa devojkom. Okreće se i kreće ka vama. Iz čela mu štrči sekira a preko lica lipti krv. Iskeženi vampir nonšalantno ćaska, a u ruci mu ljudsko srce koje kuca... Ne, nemate noćnu moru, niste ni u "Zoni sumraka" niti na snimanju horor filma. Ovo je izložba maski i specijalnih efekata akademskog vajara Miroslava Lakobrije.

       Miroslav na prvi pogled ničim ne odaje svoju posebnost. Dečački izraz njegovog lica ne ukazuje na to da je on naš najpoznatiji majstor filmske maske i specijalnih efekata. Za sobom ima više grupnih izložbi i kratkometražnih filmova, dok samostalnu izložbu planira da napravi tokom sledeće godine.

        Od detinjastva se interesovao za SF i horor produkciju, kada se i počeo baviti maskiranjem i izmišljanjem zastrašujucih sitnica. Igrajući se, pravio je lažne odsečene prste koji su virili iz kutije šibica, i njima plašio ostalu decu. Odrastajući, sve ovo počinje da shvata mnogo ozbiljnije, pa tako osniva filmsku grupu „Mladi kadrovi“ koja je, sa svojim niskobudžetnim igranim ostvarenjima, učestvovala na više festivala i smotri kratkometražnog filma. Uzori su mu svetski priznati majstori maske. Izdvaja Tom-a Savini-ja.

        Do sada je radio na nekoliko filmova, pozorišnih predstava, tv serijala, tv reklama. Na ovogodišnjem EXIT-u je, na stejdžu Supernova, od prolaznika pravio hodajuće eksponate: maskirao ih je u vanzemaljce, ratnike sa svetlećim mačevima iz filma „Rat svetova“, vampire...

            Već kao student Akademije dobija priliku da radi na domaćem igranom filmu; "TT sindrom", (jednom od najboljih horor filmova savremene domaće kinematografije), "Mala noćna muzika" Dejana Zečevića (gde je napravio veštačkog psa-čivavu), "Krojačeva tajna" Miloša Avramovića (u kome je Lazi Ristovskom napravio ožiljak preko zlatnog oka).

            U tv serijalu “Nikad izvini” koristio je tehniku koju je osmislio specijalno za ovu priliku. Mešao je lateks, koji je morao da ostane dovoljo elastičan, kako bi što vernije dočarao mimiku lica. Pravio je lutke sa likovima domaćih političara. Niko od aktuelnih političara nije imao zamerki na to kako ih je Miroslav predstavio. Za pozorišnu predstavu “Uslovna sloboda” organizovan je kasting na kome su traženi ljudi sa sličnom fizionomijom lica kakvu imaju Karla del Ponte, Ratko Mladić, Radovan Karadžić, haške sudije i mnogi drugi likovi iz predstave. Naš majstor je, pomenutom tehnikom, uzimao otiske lica izabranih modela i po njima pravio maske za svoje likove. Kaže da je mnogo teže raditi za pozorište, jer za svako igranje predstave glumci moraju iznova da se maskiraju. Lateks i drugi materijali su izuzetno skupi ali se Miroslav, kako kaže, dovija na razne načine.

            Jedan od najdražih radova su mu maske u nedavno snimljenoj tv reklami. Deci je nadograđivao uši i noseve, kako bi ličili na patuljke iz bajke o Snežani.

            Prošle godine je bio i na međunarodnom festivalu horora u Sloveniji. Tamo je upoznao i Raula Žirara, asistenta reditelja filmova "Supermen" i "Nikad ne reci nikad". Nada se da će se, uskoro, kod nas otvoriti jedan američki studio, pa priželjkuje da postane deo te ekipe. Voleo bi da, jednoga dana, radi u Americi i Kanadi gde se godišnje snimi najviše SF i horor filmova.

            Na Grosmanovom festivalu filma i vina u Ljutomeru u Sloveniji, gostovao je ove godine Festival srpskog filma fantastike, među čijim autorima se našao i Miroslav Lakobrija.

            Zbog stalnih angažmana na filmu i televiziji ostaje mu malo vremena za klasično vajarstvo, pa svaki slobodan trenutak koristi  za rad na skulpturama.

            Surfujući po Internetu, saznali smo da Miroslav ima i svoje fanove, mada nerado govori o tome ali priznaje da je do sada dao i nekoliko autograma. USH, čiji je Miroslav član, imao je tu čast da među prvima dobije jedan.

            I na kraju savet: Ako vam se ikada desi da na ulici sretnete neko od pomenutih bića, nemojte se uplašiti! Znajte da se iza sledećeg ugla verovatno smeška Miroslav Lakobrija.

                                                                                                       SNJEŽANA JOLIĆ

Na dvadesetoj i dvadeset prvoj strani se nalaze dve zanimljive slike. Jedna je mumija sa prljavim i pocepanim zavojima a druga je grupna slika Miroslava Lakobrije i njegovih kreacija, lutki iz tv-serijala “Nikad izvini”.

OBRUŠAVANJE

PRVI BEOGRADSKI MANGADROM

LETO U ZNAKU JAPANSKE POP-KULTURE

U okviru ovogodišnjeg BeLeF-a je, u Pogonu Doma omladine, održan četvorodnevni program posvećen japanskom stripu i animiranom filmu, pod nazivom Mangadrom.

     Manga (stripovi) i anime (crtani filmovi) su plod tradicionalnih i zapadnih uticaja (najviše Diznija). Reč je o umetnosti i industriji zabave veoma zastupljenoj u Japanu koja, od 80-tih godina prošlog veka, postaje globalni fenomen. Vremenom se razvio veliki broj žanrova mangi kao što su: šonen manga, jonen manga, sejinen manga, young ladies manga, šođo manga - svaki sa drugačijim tipom priče, namenjen različitim ciljnim grupama publike. Uglavnom su to crno-beli stripovi, sa šematizovanim i dopadljivim crtežom, koji se prave brzo i prodaju u ogromnim tiražima.

     Izdavanje mangi je, kod nas, tek u povoju - usamljeni izdavački poduhvat je serija "Akira", dok su anime serije još od 90-tih prikazivane na našim televizijama: "Robotech", "Saber Rider", "Pokemon", "Yu-Gi-Oh"... Dugometražni filmovi, kao što su "Akira" i "Final Fantasy", bili su i na bioskopskom repertoaru. Iako je medijska zastupljenost i promocija mangi i anime-a kod nas niska, odjeci iz SAD i Francuske čine da i u našoj sredini postoji veliki broj zainteresovanih, koji do mangi i anime-a  dolaze razmenom ili preko interneta.

     Oko stotinak ljubitelja, uglavnom od 15 do 25 godina,  pratilo je predavanja na Mangadromu, tokom sva četiri dana.

Programom se sastojao od radionica, predavanja i projekcija. Radionice, na kojima su zainteresovani mogli da nauče kako se crtaju mange, vodili su Vladimir Vesović i Sachiyo Sakamoto. Ova manga autorka je, poslednjeg dana, ljubazno odradila još jednu radionicu sa našim mladim crtačima i pohvalila kvalitet radova. Predavanjima je, na Mangadromu,  posvećeno najviše vremena. Teme su samo dotaknute: "Istorijski pogled Manga/Anime", "Filozofija sukoba", "Kako postati autor mangi u Japanu", "Simbolizam Manga/Anime", "Satori", "Manga/Anime danas", "Video igre"... Uglavnom su bila namenjena prosečno obaveštenoj publici, a publika na Mangadromu je bila više od toga. Čak su, u više navrata, ispravljali I same predavače.

     Projekcije crtanih filmova privukle su mnogobrojne manga-fanove. Prvi na programu, je bio film "Howl's Moving Castle" japanskog "Volt Diznija" Hayao Myazaki-ja, koji je našoj široj publici već poznat po ostvarenju "Princeza Mononoke". Iako su ostali prikazani filmovi/epizode bili znatno lošijeg kvaliteta, publika je, tokom 4 dana, dobila presek onoga što se pravi u Japanu danas.

     Projekcije su, prva dva dana, odgledane u bašti Kapetan Mišinog zdanja, koja je, improvizovanom kosom ravni, postala dostupna korisnicima kolica. U samoj bašti, razlika u nivoima predstavljala je manju prepreku koja se lako mogla savladati, ali uz pomoć još jedne osobe.Sledeća dva dana, Mangadrom se “odigrao” na prvom spratu Doma omladine, do koga je moguće doći liftom i proći kroz par vrata čiji ključ ima portir.

     Iako sa mnogo tehničkih problema i, ponekad, sasvim prosečnim sadržajem, publika je, na kraju, (iako je odgledala bez zvuka poslednju epizodu "Macross Zero") nagradila Mangadrom aplauzom koji je bio zaslužen entuzijazmomorganizatora i izbegavanjem komercijalizacije ovog događaja.

     Na prvom Mangadromu u Beogradu, promovisan je jedan domaći animirani film, bg-anime sajt i grupa Sakurabana. Od njih možemo očekivati organizaciju, budućih dešavanja, ovog tipa.

                                       MARINA STANKOVIĆ

Na dvadeset drugoj strani nalaze se dve slike iz japanskih crtanih filmova. U donjem levom uglu nalazi se slika princeze Mononoke, dok se druga slika, sa nepoznatim ali klasičnim likom iz nekog crtaća, nalazi u gornjem levom uglu.

“BRAZILSKA BAJKA” U PRIRODNJAČKOM MUZEJU

  MINERALI  IZ CARSTVA KAFE               

Brazilska oblast Minas čije je ime sinonim za kafu, prava je riznica dragog i poludragog kamenja. Reč ita koja na jeziku Tupi Guarani Indijanaca od pamtiveka znači kamen, mineral, i danas je deo imena mnogih mesta i predmeta. Izložba u Prirodnjačkom muzeju izlaže “tajni život'' minerala, prenoseći nam njihov ritam i energiju.

Ukoliko niste bili poneseni fudbalskom groznicom, čak ni kada je naša reprezentacija igrala svoju poslednju utakmicu na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj, a  ljubitelj ste tradicionalnih kulturnih vrednosti predivnog Brazila, odlično mesto za uživanje je mogao biti Prirodnjački muzej na Kalemegdanu. Tamo je, 21.06.2006.godine, otvorena izložba pod nazivom “Brazilska bajka 111 minerala.”

Ovaj zanimljiv dogadjaj nisu propustili ni neki od članova Udruženja studenata sa hendikepom iz Beograda. Obavešteni smo da je prilaz do Muzeja arhitektonski pristupačan, te se nismo libili da tu pristupačnost iskoristimo. Kada smo stigli do Tvrđave, našim kombi vozilom, dozvoljeno nam je da uđemo u prostor Tvrđave koji je bio zabranjen za druga vozila. Udruženje je prethodno, bez mnogo poteškoća, izdejstvovalo dozvolu od Javnog preduzeća Beogradske tvrđave za ulazak na taj prostor. Tamo smo dočekani od strane organizatora i ljubaznih radnika obezbeđenja, koji nam rekoše da ce izložba biti otvorena ispred Muzeja i da ćemo, potom, sporednim ulazom ući unutra, jer je sa te strane dostupan ulaz za ljude koji su korisnici kolica.

               Izložba je otvorena uzbudljivim performansom koji su izveli članovi sportsko- rekreativnog kluba “Kapuera Beograd”. Kapuera je borilačka veština, nastala među afričkim robovima u kolonijalnom Brazilu. To je kamuflaža opasne borbene tehnike u lep i moćan akrobatski ples. Prvobitno, nastala je kao vid otpora prema robovlasnicima. Na taj način, robovi su mogli da vežbaju borbene tehnike i da , pomoću muzike i pesama, prenose tradiciju i istoriju, da  slave svoje vođe ustanaka, što se gospodarima činilo prilično bezopasnim. Nakon ukidanja ropstva 1888. godine, mnogi nekadašnji afrički robovi priključivali su se razbojničkim banadama i kapueru  koristili u te svrhe. Ova veština je u Brazilu zakonom zabranjena 1892. godine. Skoro pola veka kasnije, 1937, kapuera je priznata kao nacionalna sportska igra.

           Nakon predstavljanja kapuere uputismo se ka ulazu Muzeja, koji nismo mogli  „savladati“ bez pomoći personalnog asistenta, i lagano zaplovili u svet čarolija. Najpre se prisutnima obratio brazilski ambasador u Srbiji čije reči, i pored prevodioca, niko nije mogao čuti ni razumeti, jer ozvučenja nije bilo. Potom je i  zvanično proglašeno otvaranje izložbe.

           Zadivljeni sjajem, bojama i oblikom izloženih minerala, ushićeno smo posmatrali svaki i pokušavali da otkrijemo u čemu je sadržana njihova snaga. Mnoštvo različitih oblika u vidu nakita i ukrasa izazivalo je različite emocije. Na trenutak smo ostajli zatečeni, zapitavši se da li istinski poštujemo ono što je bogatstvo prirode, ili u našoj tehnološkoj revoluciji za tako nešto više nema mesta. Bilo bi licemerno ako bih prećutala da nas je obuzimala zavist, posebno kada smo posmatrali zadivljujuce figure na kojima je pisalo: „Privatna kolekcija“.

 Svakako, bio je to prizor koji se ne zaboravlja.

                                                                                     Ljupka Mihajlovska

 

Na dvadseset trećoj strani su figure papagaja i tukana koji su uradjeni od različitih minerala.

STRIP

Na samom kraju, tj. na poslednjoj strani Loopinga nalazi se strip u nekoliko slika. Na prvoj slici dečak leži u svom krevetu, čita neki časopis i sluša muziku toliko glasno da se baka iz komšiluka razljutila i lupa mu štapom o zid da bi utišao malo. Na drugoj slici on čuje da će pesma njegovog benda biti po prvi put puštena na radiju i vec na trećoj slici javlja drugarici. Na četvrtoj se pojavljuje i treći član benda i oni svi sklapaju dogovor da se nađu negde. Na petoj slici Uroš, koji je treći član benda, sedi u sobi na krevetu sa svojom devojkom. On je korisnik kolica tako da su i ona tu na slici pored kreveta. Na poslednjoj slici ovog stripa svi članovi benda su se okupili ispred zida na kome sprejevima iscrtavaju grafit svog benda, “USH system”-a.